SLUČAJ Milijane Čumić (51), radnika SO Zvezdara u Beogradu smatra se najjačim i najargumentovanijim u celoj aferi nestalih beba. Ona je celu istragu sama uradila, sakupila dokaze, obimnu dokumentaciju, i pronašla svoje dete. Jedino joj, kao dokaz, nedostaje samo DNK analiza.
Kad sam stigla dovde, istrajaću do kraja - uporna je Milijana. - Uopšte mi nije važno da li će neko krivično da odgovara, niti da li je neko potplaćen da bi mi ukrao bebu. Ali, imam dokaze o neviđenoj korupciji političara, lekara i tužilaca u vezi sa aferom beba. Ako uskoro ne dobijem svoje ustavno pravo na proveru identiteta, sve ću obelodaniti, čak i po cenu života!

TUGA I RADOST
KAKO objašnjava Milijana, prema dokumentaciji, njenu kćerku su 21. decembra 1978. godine proglasili mrtvom i zamenili u porodilištu Gradske bolnice u Beogradu. Ona dalje navodi da su se tog dana u bolnici sa njom porodile još dve žene. Sa njom u sobi je bila izvesna Nala, a žena za koju sumnja da je odgajila njenu kćerku, Ružica, ležala je u drugoj sobi. Ove tri žene su u roku od tri sata radile dve devojčice i jednu bebu sa urođenim manama koja je, u stvari, kako se kasnije ispostavilo, proglašena mrtvorođenom.
Milijana je tugovala i patila, a u septembru 2002. godine odlučuje da potraži istinu u matičnim knjigama opštine Zvezdara. Ubrzo je usledio šok: otkrila je skandaloznu dokumentaciju. Ali, 2002. godine, posle skoro dve i po decenije sumnje, u jednom selu kod Obrenovca pronašla svoju Anu.
- Sačekala me je na kapiji, ne znajući ko sam - priča Milijana. - Srce mi se steglo. Bila sam to ista ja sa 24 godine. Predstavila sam joj se kao tetka Milijana. I njeni roditelji su me lepo primili. Polako sam im objašnjavala o čemu je reč, da bi Ana u jednom trenutku rekla: "I ja sam rođena sa istom težinom kao i vaša kćerka".
Navodi da je njena "majka" bila crvena u licu i da se pravdala da je sve bilo davno i da se malo čega seća.
- Tada sam shvatila da ona zna da gaji tuđe dete, ali da ne zna čije je: da li moje ili Nalino. Naravno, nisam joj rekla da sumnjam da je Ana moja, samo sam je zamolila da mi se javi ako se nečeg seti...
Milijana se, potom, sa Anom telefonom čula nekoliko puta, a potom je ova devojka posetila svoju nesuđenu porodicu u Beogradu. Njih dve su ubrzo počele da razgovaraju otvoreno. Ana je čak primorala i svoju "majku" da joj kaže istinu, a uporedo je istraživala obimnu dokumentaciju koju je sakupila Čumićeva.
Milijana kaže da se Ana teško suočila sa istinom i da je čak grubo reagovala.


JASNE PRETNjE
- HTELA sam samo da joj saopštim pravu istinu - ističe Milijana. - Izjasnila se da, za sada, želi da ostane kako jeste. Zabranila mi je da joj se obraćam rečima "kćerko" i pripretila da će "povući neke radikalne poteze". Razumem je. Ipak su je drugi odgajili i školovali. Verujem da, u slučaju da sud naloži DNK analizu, Ana ne bi odbila.
Ova priča počinje 12. decembra 1978. godine, kada se Milijana Čumić porodila u Gradskoj bolnici u Beogradu, a babica joj je rekla da je rodila mrtvu devojčicu. Međutim, Milijana tvrdi da je videla da beba mrda levom rukom.
- Protestovala sam, ali mi je babica rekla: "Ćuti! Znaš ti sve bolje od mene!" - priča Milijana.
Potom je, na opšte zaprepašćenje, istog dana, u drugoj smeni, medicinska sestra donela Milijani bebu na podoj! Kada je zaplakala i rekla da joj je beba umrla, sestra je izletela iz sobe.
- Nisam ni znala da mi je tada zaista donela moje dete - ubeđena je Milijana.
Sledećeg dana zbila se takođe čudna situacija. Naila, koja je delila sobu s Milijanom, dobila je dete na podoj, ali ubrzo je u sobu uletela Ružica i pokušala da joj otme bebu, vičući da je to njeno dete!
- Kasnije sam shvatila da je to žena koja neguje moju kćerku - priča Milijana. - Kako se ispostavilo, posle nekoliko godina mog istraživanja, Nala, koja je tada imala 40 godina je rodila dete sa manama. Babice su za njeno dete tvrdile da je moje. Istovremeno, za Ružičino su tvrdili da je Nalino. A Ružici je pripalo moje!
Nekoliko meseci posle porođaja, Milijana je pokušala da pronađe mesto gde joj je dete sahranjeno. A posle 27 godina došla je do šokantnih podataka: ni na jednom groblju u Beogradu nijedno dete rođeno 12. decembra 1978. godine nije sahranjeno, čak ni takva sa teškim manama.


ZAPISNIK
MILIJANA je uspela da "iskopa" u matičnoj službi da je njeno dete zavedeno pod četiri broja u registru. Nije postojala ni prijava, ni zvanični zapisnik o smrti novorođenčeta. U bolnici je saznala da je njeno dete, ipak, po rođenju dobilo broj, što znači da je bilo živo. Posle silnih peripetija, uspela je da angažuje inspekciju, iz čijeg izveštaja se vidi da potvrda o smrti u tri primerka i zapisnik o obavljenoj obdukciji zaista nigde ne postoje.
Čumićeva je podnela i krivičnu prijavu, a Slobodan Nešović, tužilac Trećeg opštinskog suda u Beogradu sve vreme je bio izuzetno korektan prema njoj. Međutim, kada su zajedno sakupili svu dokumentaciju i otkrili da bi jedna od dve devojčice rođene tog 12. decembra 1978. godine zaista mogla da bude njena kćerka, od republičnog javnog tužioca stiglo je uputstvo kojim zabranjuje da sud naloži DNK analizu, čime bi se utvrdilo koja je devojčica zaista njena.
Kako kaže Milijana, zabrana je obrazložena tvrdnjom da je slučaj "eventualno zastareo" po članu 116. i 117. KDZ:
- Međutim, tražila sam da se slučaj vodi radi utvrđivanja identiteta - kaže Čumićeva. - Osnovno pravno načelo jeste da takvi slučajevi nikad ne zastarevaju, ali se tužilaštvo oglušilo o sve moje molbe.


SUSRET SA NAILOM
MILIJANA je tokom svoje grozničave istrage u jednom prigradskom beogradskom naselju najpre pronašla Nailu. Kaže da je ova žena najpre bila ljubazna, ali posle nekoliko susreta, kad je shvatila šta zaista hoće, odbila da joj pomogne. Čak je Mirjani i pretila.