Povrće uz kap po kap i centralno grejanje

POSLEDNjIH nekoliko decenija svaka novina u povrtarskoj proizvodnji prvo stiže u domaćinstvo Jovice Stojkovića iz leskovačkog sela Navalin. Ovaj pionir i višestruki rekorder u proizvodnji povrća je često nailazio na nerazumevanje okoline, ali je sledio svoju viziju i uspostavio proizvodnju kakva se može videti samo u razvijenim zapadnim zemljama. Počeci su bili teški, ali je Stojkovićima modernizacija proizvodnje olakšavala rad na polju i donosila veće i sigurnije prihode. Jocu su nasledila dvojica sinova, Vladica i Miljan, koji uspešno nastavljaju ovaj posao, ponosni na to što je baš njihov otac uzor mnogim povrtarima na jugu Srbije.

Jovica je krenuo u nepoznato osamdesetih godina prošlog veka kada je napustio stalan posao u društvenom preduzeću i odlučio da bude sam svoj gazda. Počeo je sa tek nekoliko malih plastenika, motokultivatorom i starim vartburgom koji mu je služio za prevoz robe. Prvi je na jugu Srbije imao plastenik veći od uobičajenih. Prvi je postavio sistem "kap po kap", sagradio hladnjaču i počeo da dogreva proizvodnju kao što je i prvi kompjuterizovao navodnjavanje i prihranu svojih zasada. Na dva hektara pod plastenicima Stojkovići godišnje proizvedu oko 500 tona robe, a kvalitetom su postigli i to da bi mogli da prodaju i tri puta veće količine povrća.

- Sećam kada smo kupili prvi traktor, pa mali kamion. Postepeno smo povećavali broj plastenika, ali je veći deo proizvodnje bio na otvorenom. Od pre 18 godina, sa stabilizacijom prilika u zemlji, počeli smo da primenjujemo sve novo što je dolazilo sa Zapada. Usavršili smo prizvodnju. Izbegavamo pesticide i oslanjamo se na biološke preparate. Godišnje proizvedemo 250 tona krastavca i isto toliko paradajza i zadovoljni smo. Obazrivi smo prilikom širenja proizvodnje da ne bi izgubili na kvalitetu po kome smo prepoznatljivi - priča Vladica Stojković.

Pročitajte još - Kap po kap na 11.500 hektara

Zatičemo ga na spratu novosagrađenog magacina za pakovanje robe sa kuhinjom, trpezarijom i garderoberom za desetak stalno angažovanih radnika. Sa prozora pogled na više od 40 plastenika, a prekoputa veliki plastenik koji je potpuno automatizovan.

- U odnosu na spoljne uslove sve reguliše automatika, a nabavljen je pre deset godina. Devedesetih smo sami pravili plastenike od oko 480 metara kvadratnih, kakvih nije bilo u ovim krajevima. Do tada se radilo u malim barakama visokim tek dva metra. Mnogi su bili skeptični. I kada smo uveli "kap po kap" svi su se pitali kako to može da funkcioniše. Pre petnaestak godina smo počeli i da dogrevamo plastenike i da tako prednjačimo u odnosu na konkurenciju - nabraja Vladica.

Jovica Stojković

I sam je bio nepoverljiv kada je trebalo da nabave kompjuter koji reguliše navodnjavanje i prihranu.

- Bila je to investicija od 12.000 evra u odnosu na pumpe koje koštaju oko 100 evra. Mnogo je bilo nepoznanica. Otac je insistirao na tome i ispostavilo se da je bio u pravu. Za posao koji je trajao satima sada nam treba tek sat. To je dovoljno vremena da sipamo đubre u tankove i da podesimo parametre, a kompjuter sve radi sam. Ono što je dobro nikada nije skupo - smeje se Vladica.

Sa tri kotla Stojkovići dogrevaju oko 80 odsto proizvodnje, pa sa prvim krastavcem izlaze na tržište već tokom marta. Vladica i Miljan ističu da je važno da se roba ima kada je drugi nemaju - u rano proleće i kasnu jesen.

- Poslednjih pet godina smo u tom kontekstu promenili tehnologiju. Mi u julu i avgustu robu nemamo, a tada je ima najviše na tržištu. Do polovine juna završimo sa krastavcem. Zasadimo paradajz i beremo ga od početka septembra do polovine novembra. Sa ranom i kasnom proizvodnjom imamo mnogo veću verovatnoću da postignemo dobru cenu. To znači i velika ulaganja. Tokom jedne zime potrošimo oko 500 kubika drva - ističe Vladica.

U plastenicima ove porodice uvek je toplo

Hladnjača koja je napravljena pre deset godina, kada su se bavili proizvodnjom kupusa, sada služi za rashlađivanje robe, što je zahtev svih ozbiljnijih kupaca, a pre nekoliko godina su kupili i kotao od 1,25 megavata koji bi mogao da greje na desetine stanova. Ove godine ne planiraju nova investiciona ulaganja.

Pročitajte još - Imamo vode, fale nam sistemi

- Brat i ja sa svojim porodicama živimo posebno, ali radimo zajedno. Nismo hteli da se delimo jer usitnjavanje poseda nema smisla. O svemu se dogovaramo. Naredne godine ćemo možda širiti proizvodnju, a možda ćemo i manje plastenike menjati većim i praviti "blokove", jer dosta mesta gubimo na prostoru između plastenika - kaže Miljan.

Jocina uloga je sada više savetodavna. Tu je i da pomogne sve što zatreba, dok je sinovima prepustio brigu o plastenicima. U vreme naše posete krenuo je da registruje jedno od vozila. Sa smeškom na licu mlađe prepušta i novinarima koji su česti gosti na njihovom imanju kada god se govori o novinama u proizvodnji i iskustvima koje one donose.

ZAŠTITA DOMAĆEG PROIZVOĐAČA

Ova sezona je za proizvođače ranog povrća počela zabrinjavajuće. Zbog velike ponude, a male potrošnje, kilogram krastavca se početkom marta prodavao za 80 do 90 dinara. Sa rastom potražnje rasla je i njegova cena, pa se trenutno može nabaviti za 130 do 140 dinara po kilogramu. Povrtari očekuju i dobru cenu paradajza jer je proizvodnja zbog blage zime i napada insekata "problematična".

Od države očekuju zaštitu domaćeg tržišta prelevmanima, a najveće probleme pravi uvoz iz Albanije. Ukazuju i na loš kvalitet te robe, jer albanski povrtari koriste preparate koji su kod nas zabranjeni još pre deset godina.