KOMENTAR: Maline

SVAKE godine od izvoza "crvenog zlata" na račune otkupljivača u Srbiji slije se oko 250 miliona evra. Koliki će deo kolača od malina pripasti otkupljivačima - izvoznicima, a koliko će se ovajditi proizvođači - poljoprivrednici, to je uzrok već tradicionalnog prolećnog rata dveju strana.

O ceni ne odlučuje seljak "naoružan" motikom. Nju određuju izvoznici u kancelariji. Oni su se dogovorili da malinarima plaćaju svega od 100 do 120 dinara za kilogram najznačajnijeg srpskog poljoprivrednog "brenda". Cenu su prepolovili!

Trebalo je ovih dana u malinogorju videti grč na licima seljaka. Bes kulja! Očaj preti da potopi jedinu nadu da će posle ko zna koliko godina decu odvesti na more. Da će napokon zanoviti mehanizaciju. Kažu ljudi, prenosimo: "Šta će od sutra, kad seljak propadne skroz. Kako da joj doprinosi selo, kad ni za novu motiku posle berbe neće ostati?"

Izvoznici se pravdaju strahom. Rizik je veliki. Kažu, šta ako više plate, a ne prodaju? Ovogodišnji trendovi ne idu u prilog njihovim strahovima. Rod je kod konkurencije podbacio od 40 do 60 odsto. I kod nas će. Iz Srbije je u prvim mesecima ove godine izvezeno više nego ikada, po solidnoj ceni.

Rešili su izvoznici da ovog puta sami pojedu skoro ceo kolač. Zato od subote malinari kreću u proteste. Ako se kupci "ne isprse" u poslednji čas, uslediće blokade saobraćajnica i hladnjača. Bes je, treba to jasno reći, veći nego 2011, kad je u protestima povređeno 27 policajaca i kad su "marice" s mosta "letele" u reku. Jasno je da ovaj rat državi ne treba i da kolača od malina ima dovoljno za sve.

Potrebno je samo zadovoljiti ne tako veliki apetit seljaka, onog koji maline gaji. I tako sačuvati ono u čemu smo najbolji na svetu - proizvodnju "crvenog zlata".