Borislav Borović: Cena preskupih reformi

OVIM tempom rasta, Srbiji će biti potrebno nekoliko decenija da dostigne ekonomske parametre iz davne 1989. godine, iako je od 2000. godine u našu zemlju ušlo više desetina milijardi evra prihoda od procesa privatizacije, direktnih i ostalih stranih ulaganja, donacija...

Ovaj period praćen je stalnim reformama, otvaranjem prema svetu, prilagođavanjem propisa i standarda EU. Proizvodnja je opadala, a dugovi rasli, kao i udeli stranog kapitala u bankama, medijima, kompanijama... Opadao je i procenat naše svojine u industriji, agraru, trgovini ili sektoru građevine.

Istovremeno, bitno je redukovano pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu i školovanje, smanjena su ulaganja u sport, kulturu i nauku. Jedan (ne i jedini) od ključnih razloga ovih anomalija je pogrešna monetarna politika koja se vodi bar zadnjih četvrt veka.

(In)direktna posledica te politike je i (ne)legalno izvlačenje približne sume novca iz zemlje koja je ušla pobrojanim tokovima u našu zemlju. Šta se to dešava na monetarnom nebu Srbije i kakve efekte ovakva monetarna politika proizvodi? Teško ćete naći ocenu nekog stručnjaka da je naša ekonomija u nekoj vrsti deflacione zamke, a upravo je u tome reč.

Deflacija je pojava kontrakcije (skupljanja) obima novčane mase zbog opadanja efektivne tražnje za novcem. I mada je pad cena pravilo koje prati proces deflacije, kod nas se češće dešava suprotan proces rasta cena, uprkos restrikciji novčane mase. Izuzetno, pad nekih cena uslovljen je padom tražnje za uslugama i robama koje se mogu "izbeći" od strane konzumenata. Cene onih roba i usluga koje je teško redukovati (hrana, zdravstvo, energija, komunalne usluge...) i dalje rastu.

Od 2000. do danas u Srbiji je uglavnom vođena restriktivna monetarna politika i ona je posledično dovodila do nezaposlenosti kapaciteta i radne snage, pada proizvodnje i minimalnog rasta BDP-a. Navodni procesi stabilizacije i strah od inflacije, koja nas je zadesila devedesetih, diktirali su ovaj pogrešni koncept koji NBS godinama proglašava istorijskim uspehom.

Neobjašnjivo visoke referentne i stope obaveznih rezervi možda su i kontrolisale inflaciju, ali su dugoročno samo sputale privredu Srbije, naročito pri konstantnom držanju obima novčane mase na nivou od oko 15 posto BDP.

Srbija treba da radi suprotno, da sprovodi sve konvencionalne mere protiv deflacije (depresije), kao što su povećanje novčane mase preko finansiranja velikih javnih radova, recimo, poboljšanje uslova za dobijanje kredita u zemlji (smanjivanje kamatnih stopa, na primer), podsticanjem izvoza (varijabilnim kursevima), snižavanje poreza, povećanje minimalne cene rada...

Očigledno je da je monetarna politika usmeravana izvan Srbije i da nije bila adekvatna potrebama privrede i građana u krajnjoj liniji. Decenija i po, manje-više, dosledne primene neoliberalnog monetarno-ekonomskog koncepta, sa izvođačima radova koji u kontinuitetu vode glavnu reč u Srbiji (najčešće iz kuloara i "sa planinskih visina Biznis foruma na Kopaoniku") u ekonomskoj politici zemlje, nije bitnije revitalizovala ekonomiju, iako smo deklarativno dobijali sve bolje ocene u napretku u evropskim integracijama.

Reforme su, naravno, potrebne, ali se neprestano okreću samo protiv preostalih proizvođača, radnika ili penzionera. Bezuslovna težnja da budemo u EU me podseća na situaciju kada se želi biti u probranom društvu ali po cenu da ceh u kafani uvek i svima upravo plaćate samo vi. Da li treba da plaćamo sve cehove, a zauzvrat kao nagradu dobijemo povremeno tapšanje po ramenu, prazne pohvale i neko novo poglavlje?

Da ne pominjem da se usput moramo odreći i neke prostorije u svojoj kući u korist onih koji su je uzurpirali bez našeg pristanka. Naravno, kasnije tražeći pristanak i zvaničnu overu u "sudu i katastru" da tu prostoriju zapravo dobrovoljno i zvanično predajemo.

Borislav Borović, Forum nezavisnih ekonomista