Borislav Borović: Etika šoping kulture

DANAŠNjI model ekonomije sve više zapada u ćorsokak i njeno dugoročno funkcionisanje ima svoje limite i nesporan kraj. Pre svega, ekonomija se ne može dugoročno razvijati besomučnim uništavanjem resursa i životne okoline, jer će oni ponestajati i na kraju potpuno nestati.

Ovakvom predatorskom ponašanju prema prirodi jednostavno mora doći kraj. Ili će promene biti izvedene planski i nekim novim globalnim dogovorom, ili će završiti u haosu ozbiljnih socijalnih ili društvenih sukoba oko ostataka preostalih resursa. Izvesno je, takođe, da će nastupiti kataklizmične ekološke katastrofe kao odgovor i odbrana prirode od nerazumnog postupanja s njom, zbog prašumskog nagona retke “elite” za zaradom. A najverovatnije će se desiti i jedno i drugo.

S druge strane, potpuno je jasno da se besmisleno veliko bogatstvo malog broja ljudi u svetu zasniva na zakidanju ogromnom ostatku populacije koja ostaje na ivici egzistencije ili, sve češće, gladi. Ekonomija ne može biti svrha samoj sebi ili u interesu samo tog malog broja ljudi nauštrb milijardi ostalih. Ovo su kristalno jasne činjenice, i kuda će svet ići zavisi od odnosa snaga savesnog dela čovečanstva i onog manjeg ali još uvek moćnijeg i uticajnijeg. Nagoveštaj ovih katastrofa već polako kuca na vrata civilizacije, što je sasvim očekivano ako na 15 odsto bogatih otpada 80 odsto svetske zarade, ako rapidno raste siromaštvo, ako se neprestano iniciraju i vode ratovi oko energenata.

Narodu se uvlači strah u kosti od neizvesne budućnosti, što eskalira u gotovo patološko stanje i više se ne odnosi samo na psihološki krhke pojedince, već na čitava društva, mlade ljude posebno i globalni svet u najširem smislu. “Ukradena” budućnost se ne leči medijskim iluzijama niti ova vrsta depresije lekovima, jer je na delu pandemija psihičkih frustracija većine civilizacije. I to ne samo u siromašnim državama, već velikim delom i većinske populaciji u bogatim državama.

Zato je očekivano da se ulične demonstracije događaju svakodnevno i da scenario izlivanja narodnog bunta u budućnosti niko ne može sa sigurnošću predvideti. Čak i jedan od uzroka terorizma leži u postojanju ovih kolektivnih frustracija. Većina političkih režima u svetu želi neaktivne, neobrazovane i apatične ljude, jer takvi nisu opasni za njih.

Tako apatični i depresivni, oni gotovo da i ne žele promene, ne bune se i ne zahtevaju neki bolji svet. Ali to je samo privid, jer nezadovoljstvo kulja u svim delovima planete i kao rana puna gnoja jednom mora pući. Zato je neodgovorno ostaviti prostor politike samo profesionalnim političarima koji su najčešće puki servis korporacijskog kapitala. Da bi se predupredile nadolazeće socijalne turbulencije, neophodno je veće angažovanje naroda koji kroz trezven odnos mora da bira one koji će služiti njima a ne obrnuto, sa obaveznom kontrolom njihovog rada. Jedan od modela koji se probija u nekim zemljama (zasada u lokalnim okvirima) je tzv. participativni budžet, koji znači učešće običnih građana u odlukama oko trošenja lokalnog budžeta. Narodna participacija mora da postoji kod prodaje prirodnih resursa, u ekologiji ili na planu dugoročnog razvoja ekonomije.

Primer aktivizma u Srbiji je npr. sprečavanje ispitivanja (eksploatacije) rude nikla na prostoru Mokre Gore i podnožja Tare. Iako bi eksploatacija nikla Srbiji trenutno donela rast BDP, dugoročno bi potpuno devastirala sav živi svet u okolini tih rudnika. Zato rast BDP vrlo često može biti u direktnoj koliziji s kvalitetom života i može davati iskrivljenu sliku uspešnosti jednog društva.

Mada je Srbija u takvoj situaciji da je ekonomski napredak pitanje gole egzistencije, generalno BDP je ekonomski pokazatelj koji ne meri “bruto društvenu sreću” i posebno izvesnost kvalitetnije budućnosti, i ta dva pokazatelja nisu u međusobnoj korelaciji. Naravno, društva čiji standard većine stanovništva nije iznad praga života dostojnog čoveka, mora taj prag da pređe da bi se generalne ocene uopšte mogle primenjivati na njih. Roba je nekada bila sinonim za “dobro”, ali je vulgarno pretvaranje čoveka u konzumenta, robu pretvorilo u njenu suprotnost i društvu se kao bumerang vraća ova šoping kultura.

Neizbežna je promena ove predatorske poslovne filozofije u etičko preduzetništvo, koje mora vratiti odgovornost prema zajedničkim resursima, dobrima i u fokus staviti humanizaciju rada i odnos prema čoveku. To, dakako, važi i za Srbiju.

Borislav Borović, Forum nezavisnih ekonomista