Dušan Jokić: Naši hektari u stranim rukama

OD ukupno 4.094 srpska sela, čak njih 1.084 su - izumrla. Više stotina naselja je pred istom sudbinom, jer imaju od 20 do 100 stanovnika u poodmaklom trećem životnom dobu.

Respektabilan broj mlađih građana Srbije u poslednjih dvadesetak godina zbog ekonomske krize, gašenja industrije i ponižavajućih plata odlučio je da pokuša da svoju egzistenciju obezbedi baveći se poljoprivredom. Najčešće počinju tako što obrađuju zemlju svojih očeva i dedova, uzimajući u zakup zemlju rođaka i komšija koji žive u gradovima i državnu zemlju kada je zakonskim rešenjima sprečena manipulacija na licitacijama.

Mladi poljoprivrednici proširuju svoja imanja, kupuju mehanizaciju, podižu savremene farme, dugogodišnje zasade, vinograde... Zavidan broj njih ulazi u krug pravih malih robnih proizvođača. Ti mladi ljudi, moderni poljoprivrednici njive obrađuju primenjujući najsavremenije agrotehničke mere i po prinosima su na evropskom proseku, a često i bolji. Isto tako dobro barataju s najnovijim tehničkim dostignućima.

I devojke počinju da menjaju svoju percepciju o životu na selu i udaju se za nove poljoprivrednike videći u tome bolju egzistenciju za sebe i svoju porodicu. Ostanak na imanju mnogima je bolja opcija od preseljenja u grad i desetočasovnog rada na traci kod stranog investitora za 22.000 dinara. Za radost je i to što počinju da se popunjavaju školske klupe i što se čuje žamor dece sa igrališta.

Taman kada se svetlo na kraju tunela ukazalo, doveden je u pitanje opstanak velikog broja srpskih sela. Najnovijim namerama kreatora domaće poljoprivrede utaban je put sela ka propasti i sudbini onih 1.000 s početka ovog teksta.

Novi zakon o poljoprivrednom zemljištu donet je prošle godine i njime je, da bi svima bilo jasnije, predviđeno da se takozvanim strateškim investitorima na osnovu prava prečeg zakupa izda trećina državne zemlje na period od 30 godina. Reč je o približno 130.000 hektara oranica.

Zabrinjavaju nezvanične informacije da je 60.000 hektara najbolje državne zemlje namenjeno nemačkom tajkunu, vlasniku korporacije "Tenis", koji će zauzvrat izgraditi svinjarske farme i na njima zaposliti srpske seljake. Ništa bolje neće proći ni ostatak od oko 70.000 hektara koji će najverovatnije dospeti u ruke domaćih tajkuna.

Koliko je ulog veliki, svedoči činjenica da poljoprivredni proizvođač poput mene, koji obrađuje 13 hektara svoje zemlje, ovoliku površinu gotovo ne može ni da zamisli. Probaću, međutim, da napravim računicu. Ako je jedan hektar 10.000 kvadratnih metara, 60.000 hektara je 600.000.000 kvadrata. Ili, u novcu - ako je prosečna cena hektara zemlje 10.000 evra, zamišljena parcela koja će doći u ruke nemačkog giganta vredi čak 600.000.000 evra.

Zemljišni maksimum pre trideset godina bio je 10 hektara, a veliki broj poljoprivrednika orao je i sejao i na manje od te površine. Od obrade ove zemlje ljudi su pristojno živeli, hranili svoje porodice, školovali decu.

Čini se opravdanim strah da će nemački "Tenis" sa 60.000 hektara ugasiti čak 6.000 poljoprivrednih gazdinstava i najmanje 9.000 radnih mesta, budući da su i supruge domaćih poljoprivrednika uglavnom zaposlene u okviru domaćinstva. Ne zaboravimo da oni nešto veći upošljavaju i sezonsku radnu snagu. Domaći tajkuni u pitanje će da dovedu i dodatnih 7.000 poljoprivrednih gazdinstava i 10.000 radnih mesta.

Posle cunamija koji je napravila privatizacija poljoprivrednih kombinata i zadruga, izdvojila se nekolicina veleposednika: Matijević sa 24.000, Kostić sa oko 20.000, Mišković, Nicović i još njih dvadesetak koji barataju površinama od 1.000 do 5.000 hektara zemlje. Sa 60.000 hektara, Nemac će postati najveći veleposednik na teritoriji bivše Jugoslavije, Mađarske, Rumunije, Bugarske, Grčke, Albanije, Austrije, Češke, Slovačke, zemalja Beneluksa i skandinavskih zemalja.

Podsetimo se da je u vreme feudalizma najveći veleposednik na ovim prostorima bio grof Dukaj iz Mađarske sa 60.000, dok je čuveni Dunđerski raspolagao sa svega 10.000 hektara.

Poljoprivredno zemljište je neobnovljiv resurs i obaveza je svake generacije da se domaćinski odnosi prema njemu i ostavi ga budućim naraštajima. Državna zemlja vlasništvo je samo građana Srbije, a ne belosvetskih tajkuna. Ona se mora sačuvati da bi i buduća pokolenja poljoprivrednika, plaćajući rentu, obezbeđivala prehrambenu sigurnost i svoju egzistenciju.

Dušan Jokić, predsednik Udruženja malih primarnih proizvođača "Brazda"