Borislav Borović: Izbeći sudbinu Detroita

KADA su se pojavili menadžeri sa velikim ovlašćenjima u vođenju gradova Srbije, znao sam da stvar može izmaći kontroli, jer su opštine-gradovi počeli da liče na najobičnije firme sa svim rizicima koje takvo poslovanje nosi.

Uz to obično ide hazardersko ponašanje lokalnih moćnika svojstveno više kompanijama, a nikako opštinama. Suštinski, lokalna uprava predstavlja pravo građana da upravljaju javnim poslovima koji predstavljaju njihov zajednički i opšti interes, sa stabilnim i predvidivim finansijama.

Nezamislivo je da takve organizacije mogu da dođu u situaciju da bankrotiraju, jer bi to dovelo do potpunog poremećaja zajednice koja tamo živi, radi i privređuje. Međutim, zakoni doneti poslednjih petnaestak godina omogućili su lokalnim vlastima zaduživanje na finansijskom tržištu zbog "prikupljanja dodatnih sredstava za finansiranje razvoja lokalne zajednice", dakle potpuno suprotno tradicionalnom finansiranju iz budžetskih prihoda, tako da mogućnost bankrota lokalnih uprava postaje moguć i često realan ishod.

Sada se opštine mogu zaduživati u zemlji i inostranstvu, domaćoj ili stranoj valuti za dugoročno finansiranje kapitalnih investicija. One mogu pozajmljivati novac od banaka ili na tržištu kapitala emisijom municipalnih obveznica. Ubrzanom zaduživanju lokalnih samuprava doprineli su upravo ovi zakoni, gde praktično ne postoji limit kod zaduživanja za kapitalne projekte.

Istina, dugoročno zaduženje ne može biti veće od 50 odsto ukupno ostvarenih tekućih prihoda budžeta lokalnih vlasti prethodne godine niti iznos glavnice i kamate, koji dospevaju u svakoj godini na sva neizmirena dugoročna zaduživanja, može biti veći od 15 odsto ukupno ostvarenih tekućih prihoda lokalnog budžeta prethodne godine. Ali praksa je pokazala da je to suviše veliko i opasno "ovlašćenje" za neprofitnu zajednicu.

Sve izgleda lepo i bajno u teoriji, a zapravo otvara put povećanju duga koje se u jednom trenutku neće moći vratiti. Razloga za to je na pretek. Od nestručnih (često korumpiranih) kadrova, rizičnih zaduživanja za projekte koji ne donose profit da bi se dug uopšte mogao vratiti, rasipničkog ponašanja koje se finansira iz duga, potrebe marketinškog dodvoravanja biračima. Lokalne uprave u Srbiji na primer ne mogu da vrate dug od 100 miliona evra zbog nenamenskog trošenja novca za lekove, a kamoli da vraćaju nove kredite. Slično je i sa dugom za struju i gas. Identifikovani dug lokala probija dva procenta nacionalnog BDP, sa tendencijom ubrzanog zaduživanja poslednjih godina. Najviše duguje Beograd sa gotovo 70 odsto od ukupnog duga lokalnih samouprava (50 milijardi dinara).

Ostale lokalne zajednice su manje zadužene, ali sa trendom geometrijske progresije rasta duga. Tako je dug AP Vojvodine povećan na oko 9,5 milijardi, Novog Sada na četiri milijarde, Niša na 1,6 milijardi, Kragujevca na 1,4 milijarde.

Lokalne uprave svoje zaduživanje pravdaju takozvanim javnim interesom, ali se to često ozbiljno zloupotrebljava. Da li su javni interes skupo finansiranje koncerata na trgovima, neumerene praznične dekoracije, kupovina preskupog voznog parka čelnicima, donacije sportskim klubovima, modnim kreatorima, plaćanje bezbrojnih i često besmislenih festivala.

Pitanje je da li postoji plan kako da se ti dugovi vrate? Bojim se da ga nema, jer većina funkcionera planira samo za period trajanja njihovog mandata. Stvar postaje dramatičnija zbog novog Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, jer im se smanjuju transferi iz republičkog budžeta za osam milijardi dinara. Plašim se da će sav teret nevraćenih kredita pasti na centralnu državu.

Detroit, nekad četvrti po veličini grad u SAD, simbol i ponos automobilske industrije, pre tri godine je proglasio bankrot. To je prvi veliki grad u američkoj istoriji koji je doživeo finansijski slom. Broj stanovnika je pao sa dva miliona na 700.000, napušteno je više od 78.000 kuća, parkirališta i javne garaže su avetinjski prazni, a polovina javne rasvete ne radi. Grad liči na grad duhova u kojem haraju horde pasa lutalica i maloletničkih bandi.

Sve je počelo kad je gradska uprava počela da se zadužuje kod banaka ili da prodaje obveznice po visokim kamatama da bi pokrila rupe u budžetu nastale promašenim gradskim investicijama. Dug je rastao, troškovi nisu smanjivani, pa više niko nije hteo da kupuje obveznice ili da daje Detroitu kredite. Slom je ubrzala i raširena korupcija među čelnicima Detroita, pa je bivši gradonačelnik Kvame Kilpatrik u zatvoru zbog primanje mita i sistematskog nameštanja tendera.

Detroit nije tražio rešenje u rezanju troškova, već je budžetski deficit pokrivao sve većim zaduživanjem. Slično su počeli da se ponašaju i naši gradovi, pa lako mogu doći u ovu situaciju. Pomoć će prvo tražiti od države koja im neće moći pomoći. Uslediće opšta prodaja javnih preduzeća i imovine. Naravno, uvek ostaje povećanje taksi i drugih parafiskalnih nameta građanima i privredi. Građani ne treba da spasavaju nesposobnu ili korumpiranu lokalnu vlast.

I Detroit je prvo tražio spas u povećanju poreza. Iako danas ima najveću poresku stopu u državi Mičigen, nije izbegao bankrot. Dug od 18 milijardi dolara nije napravljen zbog malih poreza, već zbog korupcije, enormnog i skupog zaduživanja, nepotrebnih i rizičnih investicija u gradsku infrastrukturu. Vrlo je bitno da se izmeni legislativa i suzi prostor zaduživanju opština da ne bi doživeli sudbinu Detroita.