Borislav Borović: Neofeudalizam na delu

SVI pokazatelji globalnih ekonomskih kretanja nedvosmisleno ukazuju da se pred našim očima odvija tiho ukidanje kapitalizma i vrši refeudalizacija društveno-ekonomskih, ali i političkih odnosa. Taj proses će možda trajati godinama ili decenijama čak, ali je neumitan ako se nešto veliko i radikalno ne promeni.

Možda ova ocena deluje presmelo, ali je očigledno da klasični kapitalistički model ekonomije i društva doživljava duboku krizu. Sistem prosto rečeno "proklizava" i ne može da se vrati na svoje osnovne vrednosti koje su ranije gurale ekonomiju napred.

Ekonomska kriza 2007/08. pokazala je da sistem kakav poznajemo ne ume da odgovori na te izazove jer su "zakazali" instrumenti pomoću kojih se ranije prevazilo takvo stanje. Čini se da su toga svesni i glavni kreatori globalnih ekonomskih procesa.

Tako je lord Džejkob Rotšild nedavno izjavio da će u narednim godinama glavni cilj biznisa biti očuvanje kapitala, a ne njegovo povećanje, optužujući pritom centralne banke za finansijski eksperiment koji vrše preko besomučnog štampanja rekordnih iznosa novčanih sredstava, dok se kamate spuštaju do istorijskog minimuma.

Očigledno je, da je rast globalnog realnog BDP vrlo upitan. Neki tvrde i da je čak završen i da počinje preraspodela ostataka kapitala koji još nije u rukama korporacijsko-finansijske oligarhije. Kapitalizam u klasičnom smislu, koji je počivao na profitu kao glavnom motoru svog razvoja, time gubi osnovni smisao. To se najbolje ogleda u činjenici koju je naglasio i lord Rotšild, da se smanjuju depozitne kamate koje su u mnogim zemljama i u nekim bankama prešle u negativnu zonu.

Istina, banke su i počele da funkcionišu tako što su naplaćivale čuvanje i osiguranje para klijenata, ali je ovo potpuno drugačija situacija. Ne radi se o greškama centralnih banaka, kako kaže Rotšild, nego o grešci sistema koja se ne može otkloniti, jer to nisu ciklične i privremene teškoće, već opšta tendencija.

Nedavno su FED, po rečima njenog šefa Dženet Jelen, izabrali "manje loše rešenje" i nisu digli referentnu stopu već su je ostavili na istorijski niskom nivou ne bi li zadržali relativno zadovoljavajuću investicionu aktivnost i rast privrede. Ali ni to nije rezultiralo željenim efektima, kao ni program "kvantitativnog popuštanja". Još manji efekti "popuštanja" su se osetili u evrozoni.

U prevodu, štampanjem svežeg novca i kupovinom državnih obveznica u cilju smanjenja cene novca i podsticanja rasta privrede. Istovremeno, centralnim bankama zemalja u razvoju je najstrože zabranjeno da se bave "kvantitativnim popuštanjem". Suprotno, moraju da realizuju "kvantitativno zatezanje", odnosno smanjenje novčane mase.

Nuriel Rubini, jedan od najvećih autoriteta u svetu globalnih finansija, razlog zbog kojih mere "popuštanja" nisu dali efekte željenog oporavka vidi u kontekstu snažnog gomilanja dugova u privatnom, a posebno javnom sektoru, pa injekcije svežeg novca nisu uspele da izleče anemičnu privredu. Misterija je zašto su se države toliko zaduživale, znajući da dug nikada neće moći da vrate.

Pitanje je da li su ti procesi bili planirani, da li su vlade širom sveta bile podsticane na neumereno zaduživanje i da li je to osmišljen scenario koji sledi za period post kapitalističkih društveno-

-ekonomskih odnosa? Ukupan globalni dug na svetu početkom 2016. se popeo na 230.000 milijardi dolara, što je preko 300% godišnjeg globalnog BDP. Jasno je dakle, da se dugovi ne mogu vratiti. Još je jasnije da se neće ni otpisati.

Finansijski oligarsi nisu uložili toliku energiju da bi tek tako oprostili dugove, pa ni čitavim državama koje taj dug ne mogu vratiti. Logičan sled je da se finansijski dugovi država konvertuju u vlasništvo svih resursa tih država u ruke njihovih poverilaca. Počev od prirodnih resursa, zemlje, voda, do velikih državnih monopola, drugog scenarija jednostavno nema.

Samo naivni mogu poverovati da je zahtev nemačkih kreditora Grčkoj da im "preda" ostrva ako ne mogu da vrate dug bio neozbiljan. Zahtevi su utihnuli tek dogovorom Grčke i "trojke", ali je neizbežno da će biti obnovljeni prvom prilikom kad Grčka zastane sa vraćanjem dugova, jer joj se dug od tada povećao 7,5 milijardi evra, uprkos "gvozdenim merama štednje". Samo će onda inventar ostrva biti nešto duži. Sličan scenario čeka većinu država sveta.

Istovremeno, vlade tih zemalja će biti puki administratori i "upravnici imanja bez imovine", privremene, smenjive i potpuno zavisne od novih vlasnika nekadašnje državne imovine. S vremenom, te "demokratski izabrane" vlasti će izgubiti zadnje atribute koje čine jednu državnu vlast, a to je monopola na silu, jer čak i sada su neke kompanije privatnih obezbeđenja jače i brojnije od mnogih policija ili vojski u nekim zemljama. Jasno je da ćemo imati nove odnose, sa novim gospodarima, vlasnicima svega vrednog na planeti. To je kvalitativno potpuno novi društveno-ekonomski i politički sistem, samo što običan svet to još jasno ne primećuje. Na delu je stvaranje "umivenog" neofeudalnog društveno-ekonomskog sistema, sa malobrojnim gospodarima, vlasnicima imovine i gomilom novokmeta čija će glavna uloga biti opsluživanje tih novih vladara sveta.