Borislav Borović: Ne leči nas više MMF

MMF se vrlo često nepravedno optužuje za sve negativne posledice koje se eventualno dese u saradnji sa njima. Po ulicama gradova sveta možemo svakodnevno videti slike demonstranata sa transparentima "IMF go home", gde se fond označava glavnim krivcem urušavanja nacionalnih ekonomija koje sarađuju sa Fondom.

Zašto mislim da su optužbe nepravedne ili nedovoljno utemeljene? Pa zato što fond nikom na silu ne nameće saradnju. Države koje su u finansijskim problemima, dodao bih i države bez ideje kako da te probleme reše, potpuno dobrovoljno upućuju Fondu Pismo o namerama za početak saradnje. Tek posle toga se "nameću uslovi saradnje" ili preciznije, postavljaju pravila te saradnje.

Potpuno je drugo pitanje da li ima alternativa toj saradnji. Tu bi osporio decidirane stavove većine ekonomista da "Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF". Iako saradnju označavaju kao "nužno zlo", smatraju da se saradnja ne može izbeći, a rešenje uočenih problema u drugim državama vidi u tome da "jednostrane šablone i univerzalne lekove ne treba bezrezervno prihvatati". Nisam siguran da se selektivno mogu birati uslovi kada se uđe u saradnju sa MMF. Zapravo, siguran sam da ne mogu. "Uzmi ili ostavi" je, bar do sada, bio gotovo ultimativni zahtev MMF.

Pitanje je, kada se zemlje odlučuju da zatraže pomoć Fonda i šta ona konkretno znači? Pre svega, kada dođe u situaciju da nema novca da izmiruje svoje međunarodne finansijske obaveze i kada su ugrožene isplate budžetskih korisnika. Dakle u pitanju je kredit kojim se gasi vatra i obezbeđuje minimalno funkcionisanje države.

Pravo pitanje je kako ne doći u situaciju da se mora tražiti pomoć Fonda, jer ta saradnja bez izuzetka dovodi do povećanja javnog duga i preuzimanja kontrole nad državnim resursima i velikim državnim sistemima. Kada hoćete da rešite bilo koji problem, trajno ga rešavate otklanjanjem uzroka a ne njegovih posledica.

Saradnja sa Fondom je tipična radnja otklanjanja posledica. Rešenje je međutim, otklanjanje uzroka koji dovode do stanja kada morate zatražiti pomoć. Ako bez MMF ne možemo sami da uredimo javne finansije, dakle da trošimo koliko zaradimo, onda iskreno, ni kao država ne treba da postojimo. Saradnja sa fondom kao jedinim načinom "disciplinovanja države u vođenju javnih finansija" treba da bude uvreda za one ekonomiste koji vode finansijsku i monetarnu politiku Srbije.

Dakle, šta treba hitno uraditi da bismo izbegli situaciju očajnika koji traži pomoć od međunarodnih finansijski institucija?

 Prvo - ako ne budemo stvarali spoljnotrgovinski suficit, nikada nećemo vratiti dug i večito ćemo biti na terapijama "bolnih i teških reformi". A suficit se može dostići većom proizvodnjom, povećanjem izvoza i smanjivanjem (supstitucijom i redukovanjem) uvoza.

 Drugo - povećati udeo koncesija i javno-privatnog partnerstva u finansiranju neophodnih velikih infrastrukturnih radova i gotovo izbaciti ino-kredite za tu namenu.

 Treće - subvencije isključivo usmeravati u agrar i finansiranje supstitucije uvoza.

 Četvrto - reformisati rad javnih preduzeća i partokratsko upravljanje zameniti tehnokratskim načinom rada sa jasno definisanim planovima i odgovornostima.

 Peto - forsirati osnivanje interesnih poljoprivrednih zadruga, unapred garantovati cene poljoprivrednih proizvoda, povećati ulogu državnih robnih rezervi...

 Šesto - a zapravo prvo i prethodno, mora se rešiti problem veličine novčane mase, čiji odnos prema BDP ne bi smeo da bude manji od 50%, a kod nas je godinama oko 15% i dramatično je manji nego bilo gde u Evropi.

To je preko 12 milijardi evra u dinarima i mora se plasirati narednih godina neinflatornom primarnom emisijom NBS u privredu, da bi se stanje vratilo u normalu.

Dakle, alternative saradnji sa MMF postoje. Uslov je i povećanje udela domaćeg (pa i državnog) kapitala u bankarskom sektoru, osnivanje specijalizovanih banaka poput investicionih, hipotekarnih, agrarnih... razvojne banke. Za ovo ipak treba određeno vreme i zato se zalažem za to da saradnja sa Fondom traje što kraće. Tek toliko dok ne budu počeli pristizati rezultati (novac) drugačije organizovane privrede.

Razumem vlade koje zateknu praznu kasu i njihov opravdan strah da se ni plate budžetskih korisnika ne mogu na vreme isplatiti. Zato i mogu razumeti da se uđe u neki kratkoročni aranžman sa MMF. Ne razumem ako on potraje duže, gotovo trajno. Obično se tada ide linijom manjeg otpora i prihvata naizgled "prihvatljiva" strategija Fonda.

Iskustva svih zemalja koje su sprovodile politiku MMF pokazuju da je na dugi rok, ona je za tu zemlju bila pogubna. Potpuno je pogrešna i ocena da će pozitivno mišljenje MMF dovesti strane investitore. Ko bi (masovno) investirao u zemlju koja je pod patronatom MMF zbog problema osnovne likvidnosti... i spoljašnje i unutrašnje? Još neverovatniji mi je argument etabliranih ekonomista da je saradnja sa Fondom važna jer "pozitivan stav MMF utiče na bolje uslove zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija".

Pobogu, gospodo ekonomisti, dokle više zaduživanja?