Srbija i valutni rat

VALUTNI rat u konvencijalnom smislu je politika centralnih banaka povećanja novčane mase domaće valute i njene depresijacije u cilju postizanja veće konkurentnosti privrede te zemlje. Neki to zovu i "konkurentna devalvacija valute" i ona je relativno legitimno sredstvo monetarne politike jedne države.

Evropska centralna banka (ECB) je nedavno pribegla ovoj meri kupujući imovinu (državne obveznice članica evrozone") programom "quantitative easing", ubacivanjem dodatnog novca kroz bankarski sistem. Slabija valuta čini domaće proizvode jeftinijim, a strane skupljim, stimuliše se izvoz, podstiču investicije u proizvodnju i nova radna mesta uz istovremenu destimulaciju uvoza.

Problem je, međutim, u tome što sve valute ne mogu istovremeno biti slabe, jer slabljenje jednih znači jačanje drugih. To obavezno izaziva reakciju ostalih država, dolazi do pravog rata sa izvesnošću visokih inflacija i, u krajnjoj liniji, "stradanja" ekonomski slabijih privreda. Povlači se štednja u domaćoj valuti i kupuju deviza, što znači još veću devalvaciju i ubrzavanje i rast inflacije.

Posle ekonomske krize iz 2008, privredni rast je bio niži od očekivanog. Zato su mnogi pribegli slabljenju svojih valuta u cilju većeg privrednog rasta. Pomenuta ECB, zatim švajcarska, japanska, australijska su tokom 2015 godine otvoreno slabile svoje valute, pa mnogi ocenjiju da smo već u nekoj vrsti ograničenog valutnog rata.

Analitičari (Admiral Markets na primer) predviđaju takve tendencije i u toku 2016. Međutim, to nije dovelo do očekivanog rasta, već samo do odlivanja kapitala iz tih zemalja u dolar (ili "sigurna utočišta"). Dolar će i dalje rasti zbog oporavka američke privrede i FED neće slabiti dolar jer je rast na zadovoljavajućem nivou. "Igre kamatama" i inače sve više gube na značaju, jer realna ekonomija kao atraktivna tržišta prepoznaje zemlje koje imaju resurse i gde se proizvodi. To je razlog zašto niske (negativne) kamate ne dovode do (zadovoljavajućeg) rasta privrede.

Za razliku od "konkurentske devalvacije valute", kao relativno legitimne monetarne mere, pravi valutni rat se vodi špekulativnim sredstvima i uperen je protiv konkretne države(a) u cilju izazivanja kolapsa valute te zemlje i destabilizacije njene ekonomije.

Razni instrumenti su na raspolaganju agresorima na nečiju valutu. Početno oruđe u toj operaciji su mediji koji dezinformacijama šire paniku na tržištima novca ili akcija. Zatim slede "ugledne finansijske institucije" koje preko fingiranih i izmišljenih predviđanja podstiču nestabilnost na ciljanom tržištu. Objavljivanje lažnih i katastrofičnih procena (o padu rejtinga na primer) mogu uzdrmati finansijski sistem gotovo svake zemlje. Prirodno, tada dolazi do povlačenja novca iz te zemlje, rasta inflacije, pada privredne aktivnosti i otpuštanja radnika.

Postoji i arsenal konkretnih mera, poput obaranja vrednosti obveznica neke zemlje. Grčke državne obveznice su se recimo do oktobra 2009. odlično prodavale. Odjednom i bez konkretnog povoda, kupci su prestali da ih kupuju. Meta je bila Grčka, ali očigledno i stabilnost evra. Čuven je udar na britansku funtu 1992 (crna sreda). U to vreme Nemačka se enormno zadužila zbog ujedinjenja, došlo je do inflacije i Bundesbanka je morala dići referentnu stopu zbog sprečavanja rasta cena... Kao i ostalih 11 centralnih banaka EU da bi zaštitili svoje valute. Jedino precenjena je bila britanska funta, jer je i dolar padao, pa se pritisak na članice EU još više povećao. Da bi oborili vrednost britanske funte, nekoliko investitora na čelu sa Sorošem su u jednom danu na londonskoj berzi otvorili 10 milijardi dolara takozvanih short pozicija u funtama koje su menjali za nemačku marku ili francuski franak.

Kako su i drugi počeli prodavati funte, Britanska nacionalna banka je kupujući funte pokušala da stabilizuje kurs. Nije uspela i morala je da poveća kamate sa pet na 15 odsto na kraju operacije i da istupi iz EWS-a. Rezime: funta je oborena, Britanija istupila iz EWS-a i zarada investitora od tričavih milijardu dolara.

Srbija, nažalost, nije pošteđena ovih špekulacija. Stranim bankama je dozvoljeno da deo dobiti izvlače u svoje centrale van Srbije pod izgovorima garantnih ili ugovora o korespodentskim poslovima, ugovorima o riziku poslovanja na srpskom tržištu...

Nama, dakle, ne treba sejanje panike niti udari, kada se već deceniju i po na ovaj način devize iznose iz Srbije i vrše stalni pritisak na dinar koji spas onda traži u međunarodnim kreditima. Mehanizam za odbranu je pre svega pooštravanje kontrole prekograničnog prometa kapitala. I u smeru restrikcije ulaska špekulativnog kapitala u zemlju i u smeru odlivanja kapitala na špekulativni način. U oba slučaja, radi se o klasičnoj krađi domicilne zemlje.

Mnoge zemlje su posle krize 2008. donele takve mere u cilju odbrane domaće privrede i valute (ne i Srbija). Neki i alternativnim merama uspostavljanja valute u zlatnom standardu (zlatni Juan na primer). Potpuno je normalno, da država uvede ove restrikcije ako je ugrožen privredni i monetarni sistem zemlje, jer je to preduslov vođenja suverene ekonomske politike. n

Borislav Borović, Forum nezavisnih ekonomista