Kori Udovički: Racionalizacija radnih mesta nimalo nije lak posao

ZAHVALjUJEMO se gospodinu Milanu Živanoviću iz Bora, koji je u pismu pod naslovom "Kako se rešiti viškova zaposlenih", objavljenom u "Novostima" od 3. marta, jasno podržao proces racionalizacije, i pokazao koliko ga pažljivo prati. Gospodin Živanović tačno opisuje i kako je za racionalizaciju potrebno pitati se šta neke organizacije treba da rade, i onda sistematizacijom opisati sva radna mesta i tačne poslove koji na njima treba da se obavljaju.

Iskustvo iz prethodnih racionalizacija (2005. i 2009) ipak nam pokazuje da to nije tako jednostavan posao, pogotovo ako se žuri - a moramo da žurimo. U ta dva navrata "racionalizacija" je rađena kao kosilicom - svima isti procenat, a do smanjenja se uglavnom došlo skupim paketima otpremnina koje su poterale ljude u nešto raniju penziju. Tako je država ostala oslabljena, sa naročito smanjenim službama za inspekcije i manjim brojem iskusnih, najkvalifikovanijih kadrova. Na promeni sistematizacija se slabo i radilo.

Malo je rukovodilaca koji se dobrovoljno prijavljuju da smanje broj zaposlenih. Proveli smo nekoliko meseci pitajući ih i uvek dobili odgovor da zaposlenih zapravo nedostaje. I nisu nas lagali. Naša je država tako zapuštena da svugde fale neki novi, drugačiji, obično kvalitetniji, profili. Ali za njih se mora napraviti mesta. Mora se činiti izbor. Stoga smo radili i objektivne analize. Prvo smo pažljivo istražili u kojim oblastima imamo više ljudi nego u drugim zemljama, a u kojima manje. Procenili smo i gde vidimo da slične organizacije u Srbiji isti posao mogu da obave sa manje zaposlenih. Procenili smo i koje službe i delatnosti moraju više da se zaštite.

Sad se izrađuju nove sistematizacije, a rukovodioci imaju zadatak da potrebe posla zadovolje kroz zadat najveći broj zaposlenih. I sada neki rukovodioci idu putem manjeg otpora, pa ukidaju radna mesta samo tamo gde će neko da se penzioniše. Ali to sad nije tako lako, a mnogi i razumeju da je sad prilika da izleče finansijske teškoće sa kojim se njihove organizacije nose. Tako, otkrivamo i da su neke JLS, na primer Beograd, već aktivno smanjivale broj zaposlenih u toku protekle godine. Zatim, zaštićeni su i neki profili i organizacije - medicinsko osoblje, inspekcije, nove celine koje nastaju kao priprema za ulazak u EU, a razmišljanje o novoj sistematizaciji tera sve da promisle kako će posao da se radi i sutra, i prekosutra. Jer sistematizacijom se, to sad već svi znamo, neće skoro broj zaposlenih povećavati.

Važno je da ovog puta pažljivo promislimo kakvi su nam poslovi i profili u svakoj organizaciji potrebni, a bez kojih se može. Višak, pogotovo u administraciji, bode nam oči, ali ga u ukupnom nema tako mnogo da bismo olako "sekli". Na primer, kada bismo zatvorili sve agencije i sve njihove zaposlene poslali kući - smanjili bismo zaposlenost u državi za samo 0,4 odsto, a zaustavili bismo svoj put u Evropsku uniju. Velika većina zaposlenih, odnosno radnih mesta u ministarstvima ili poreskoj upravi su nam potrebna, da i ne govorimo o zdravstvu, školstvu, i drugim javnim službama. Potrebne su nam bolje organizovane javne službe, službe koje proizvode kvalitetnije usluge, te broj u njima može ozbiljno da se smanji, tek pošto se posao bitno drugačije organizuje. A bez njihove reorganizacije, broj zaposlenih u državi ne može ozbiljno da se smanji jer u njima država zapošljava daleko najveći broj - samo u zdravstvu i školstvu čak 2/3.

Potrebno je stoga shvatiti da je racionalizacija samo jedan od efekata sveukupne reorganizacije javne uprave koju moramo pažljivo planirati i sprovoditi. Ipak, na ovo svi čekamo već 30 godina.