Borislav Borović: Deficit kvari kurs dinara

NIJE tačna tvrdnja da stabilan kurs zavisi jedino od rasta izvoza i priliva direktnih stranih investicija. Kurs dinara pretežno zavisi od ponude i tražnje za devizama na tržištu. Zato analiza strukture ponude i tražnje mora biti ključ razumevanja (ne)stabilnosti kursa.

U ponudu deviza ulaze prilivi od izvoza, devizne doznake dijaspore, sredstva od privatizacija stranih pravnih lica, direktne strane investicije i trošenje deviznih sredstava građana. I naravno inokrediti.

Prva grupa su poželjni devizni prilivi jer ne urušavaju domaću valutu, izuzev u određenoj meri doznaka. Inokrediti se pre mogu svrstati u nepoželjne. I po principu kursnog destimulatora ali i drugih negativnih efekata po privredna kretanja. Jedino opravdanje za inozaduživanje je ako se taj novac uloži u repromaterijal i opremu za domaću proizvodnju ili infrastrukturu koja multiplikuje ekonomske koristi ostalih grana. Odliv deviza ide putem uvoza robe i usluga, otplata kredita i štednje građana u stranoj valuti.

Osnovni zadatak svake države je da priliv poveća, a tražnju smanji ili bar da rast prve bude brži od rasta druge. Na strani ponude deviza, jedini stalan i delimično predvidiv priliv su doznake dijaspore čija visina je prosečno oko 4 milijarde dolara godišnje. Teško da možemo uticati na njegovo povećanje u narednom periodu jer se stepen vezanosti naše dijaspore prema matici blago smanjuje, pa će ponuda imati blagi pad.

Izvoz je važan izvor deviza i njegov rast bitno ublažava devizni deficit, ali je nerealno smatrati da ekonomski oporavak zemlje zavisi isključivo od rasta izvoza. On je čak na zadovoljavajućem nivou ako ga poredimo sa učešćem u nacionalnom BDP u odnosu na druge uporedive, ali i visoko razvijene zemlje. Njegovo povećanje ima svoje limite pa očekivanje da samo rast izvoza pegla spoljnotrgovinski deficit nije ekonomski osnovano. Pogotovo što se u izvoznoj robi nalaze i komponente stranog porekla koje zahtevaju određen odliv deviza za nabavku repromaterijala, energenata iz izvoza.

Priliv od budućih privatizacija je limitiran na dugi rok, čak i u slučaju prodaje svih javnih preduzeća, uključujući i lokalna komunalna preduzeća. U jednom trenutku bi prihodi od privatizacija mogli da poprave devizne bilanse ali bi dugoročno to bilo loše za ekonomski sistem, posebno u periodu posle te "akcije". Trošenja strane valute iz ličnih ušteđevina domaćeg stanovništva nije izvor na koji možemo ozbiljno računati. Inokrediti u jednom periodu popravljaju "deviznu krvnu sliku", ali dugoročno pogoršavaju ekonomsku situaciju.

Konačno, velika očekivanja deviznog priliva od direktnih stranih investicija su suviše optimistična i nerealna. Koji je interes stranih ulagača da investiraju u Srbiju i koliko je realno bazirati naš ekonomski razvoj na ovoj nametnutoj premisi?

Sa nivoom carina i tendencijom potpunog ukidanja, ne može se graditi strategija privlačenja stranih investicija. Racionalnost potencijalnih investitora će uvek dovesti do odluke da tu robu uvoze u Srbiju umesto ulaganja u proizvodne pogone sa neizvesnim profitom. Velikim očekivanjima od stranih investicija ne idu u prilog ni veličina srpskog tržišta ni naša fiskalna politika zbog unifikacije sa porezima EU.

Prednosti stranih investicija zbog sporazuma sa Rusijom će biti neutralisane već nakon potpisivanja prvih poglavlja sa EU. O "prednosti" zbog niskih nadnica nije pristojno ni polemisati.

Uspešne zemlje se pretežno razvijaju zahvaljujući rastu domaće tražnje, a ne na nerealnim očekivanjima beskonačnog rasta izvoza ili visokog uvoza robe i usluga. Zato se mora ići na zamenu uvoza koji bi smanjio odliv deviza. Ako se deo uvoza ne može redukovati, deo svakako može kroz mere vancarinskih barijera ili pomenutom zamenom uvoza i primenama mera i instrumenata čvrste devizne kontrole. Dakle generalno se na deficit utiče stimulisanjem izvoza i, uslovno, destimulisanjem uvoza.

Koliko god u jednom trenutku inostrani krediti uticali na stabilnost deviznog tržišta, kasnije još snažnije destabilizuju kurs. Prvo, jer je apsolutni iznos otplata veći za kamate na te kredite pa je taj destabilizujući efekat veći od prvobitnog "smirujućeg". Drugo, dosadašnji način trošenja kredita je bio takav, da nije obezbeđivao ekonomsku korist koja bi opravdala uzimanje tih kredita jer je korišćen za potrošnju ili pokrivanje budžetskog deficita. Tu su i devizne špekulacije. Ilegalne treba da prati Agencija za sprečavanje pranja novca, a "regularne" treba eliminisati izmenom zakona i jačim nadzorom NBS, potpupo drugačijim nego sada.

Jer baš NBS jedan deo deviznih rezervi čuva u stranim centralnim bankama po kamatama do jedan odsto. Te centralne banke svojim bankama, pa i onim "koje posluju u Srbiji", taj novac daju po kamatama od maksimum tri odsto, a one dalje našim firmama i građanima po mnogostruko većim prinosima. Čak i istoj toj našoj državi. Samo po tom osnovu gubimo oko pet odsto od iznosa plasiranih deviznih rezervi. To nije normalno, posebno što te "strane banke" izvlače devize iz Srbije tako što deo profita ne prikazuju kao dobit, već kao obavezu prema svojim "centralama" kroz forme ugovora.