650.000 zaposlenih u Srbiji ne prima redovno platu!

POČETAK svakog meseca je noćna mora za većinu stanovništva, jer u to vreme poštanski sandučići počinju uredno da se pune neplaćenim obavezama, opomenama pred isključenje ili obaveštenjima o utuženju. Računi stižu gotovo tačno u sat, kamata se obračunava od prvog dana kašnjenja, ali zato se dešava da plate kasne mesecima.

Svega 17.000 privatnih preduzeća u Srbiji isplaćuje zarade redovno, a njihovi radnici ne moraju da brinu da li će imati da plate račun za struju, komunalije ili vrtić. S druge strane, čak 650.000 zaposlenih prima zarade sa zakašnjenjem i uglavnom nikada ne zna kada će biti uplata. U najgoroj poziciji je gotovo 50.000 njih koji platu nisu primili godinama unazad. Sa plaćanjem svojih obaveza, prema procenama, kasni oko pola miliona ljudi. To su mahom svi oni koji mesecima čekaju teško zarađeni novac, a među njih 700.000 gotovo 200.000 građana bez obzira na kašnjenja plaća račune redovno odričući se svega.

Već sa kašnjenjem prve plate ulazi se u začarani krug, pa građani pokušavaju da pozajmicama od rodbine i ulaskom u dozvoljeni minus regulišu dugovanja. Mnogi su, međutim, davno iscrpeli ovu mogućnost, pa im je preostalo jedino da uzmu kredit i pokušaju da se izbave. Oni koji imaju najduži staž sa kašnjenjem primanja stigli su i do refinansiranja pozajmice. Kašnjenje u otplati kredita iz godine u godinu je sve veće, pa tako svaki 14. zaduženi građanin ima problem u podmirivanju svojih pozajmica. Ovaj scenario, međutim, moguć je jedino ako banka dozvoli. Finansijske institucije nisu naročito blagonaklone prema onima koji nemaju stalan priliv na računu.

Slobodan Cvejić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da je problem neisplaćenih zarada još jedan dokaz da se vrhunac krize neoliberalnog kapitalizma slama na leđima običnog čoveka.

- Političari štite prava korporacija i firmi, a principe pravne države isteruju nad građanima - smatra Cvejić. - Siva ekonomija je jedno od polja u kojima obespravljeni radnici koji ne dobijaju plate traže spas i izvor bar minimalnih prihoda. Drugo rešenje koje im preostaje i za koje se odlučuju je redukcija potreba.

Prema rečima Ranke Savić, predsednice Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, po nekoliko godina novac nisu primili zaposleni u preduzećima u restrukturiranju.

- To su firme koje nisu otišle u stečaj i likvidaciju, a radnici ne dobijaju ni dinara - kaže Savićeva. - Rešenje za ovakve slučajeve nije jednostavno, ali ga uvek ima.

Iako nadležni tvrde da je novim Zakonom o radu regulisana ova oblast, sindikati tvrde suprotno. Odredba po kojoj je obračunski listić dokaz na sudu kojim se omogućava isplata zaostalih zarada, u praksi, smatra Savić, ne funkcioniše.

- To nije javna isprava i nije dovoljan dokaz da bismo naterali poslodavca da nam isplati zaradu koju nam duguje - objašnjava ona. - Ako želite svoj zarađeni novac, morate u privrednom sudu povesti spor i redovnim putem doći do svog potraživanja. To traje najmanje godinu dana. Zakon o radu nema krivičnu sankciju za neisplaćivanje zarade radniku, već samo prekršajne kazne od 50.000 do milion dinara. Ali, ne znam nikoga ko je platio i toliku kaznu.

Prema rečima Ivice Cvetanovića, predsednika Konfederacije slobodnih sindikata, u ovaj sindikat sve češće stižu prijave o neisplaćenim platama.

- Novokomponovani poslodavci nemaju socijalnu kulturu i veoma su okrutni prema svojim radnicima - upozorava Cvetanović. - Često ne definišu u ugovorima ni radno vreme zaposlenom, pa se dešava da za tako mizernu platu oni rade od jutra do sutra.

On navodi da loše stanje na srpskom tržištu rada i velika ponuda radne snage utiču na ljude da pristaju i na ovakve ucene svojih poslodavaca.

Neophodno je da utvrdimo stratešku politiku zapošljavanja i da utičemo na poslodavce kroz udruženja i privredne komore - kaže Cvetanović. - Da vidimo ko i kako zapošljava ljude. Svedoci smo da u takvom okruženju radnici ne mogu ni da osnuju sindikat koji će se boriti za njihova prava. Današnji vlasnici firmi rukovode se samo sticanjem što većeg profita, a o pravima radnika i ne razmišljaju. Zato se dešava da ljudi rade i za manje od najniže garantovane sume.