Slobodan Komazec: Iz krize se može za godinu dana

MOŽETE li teško oboleli organizam, čiji organi većinom ne funkcionišu, lečiti aspirinom ili pukim obećanjima da će biti bolje? Izlaz iz krize postoji, program postoji, duboka reforma svih deset podsistema privrednog sistema je nužna i moguća, ali jednovremeno primenjena. Na važećoj koncepciji i modelu razvoja kriza se samo produbljuje i produžava - kaže u razgovoru za „Novosti“ profesor javnih finansija i bankarstva Slobodan Komazec, koji je predavao na gotovo svim univerzitetima bivše Jugoslavije. Srpsku ekonomiju poredi sa teškim kliničkim bolesnikom sa dobrim izgledima samo ako se angažuju valjani doktori.

* U kom roku bi reforma za koju se zalažete dala rezultate u zemlji kojoj već vidite omču dugova oko vrata?

- Omča spoljnih dugova guši privredu i društvo, otežavajući do krajnjih granica oživljavanje privrede, investicije, rešavanje nezaposlenosti i socijalne teške probleme. Spoljni dug je narastao na više od 27 milijardi evra i njegovo stvarno učešće u BDP je oko 97 odsto, a ne zvaničnih 86 odsto. Potpuni zaokret u odnosima u javnom sektoru je moguć i nužan. Celi privredno finansijski sistem se mora reformom okrenuti sektoru preduzeća. Sada je on parazitski, gotovo samouništavajući. To je prva pretpostavka da se shvati problem, sagleda njegova dubina, a zatim najbolji tim stručnjaka treba da pripremi kompletnu reformu privrednog sistema. Njegova brza primena omogućava potpuni zaokret iz krize u fazu uspona u roku od samo godinu dana. Svi subjekti u društvu se tada stavljaju u novi poslovni ambijent i dobijaju šansu za razvoj.

* Nije li suviše optimistički očekivati boljitak za 12 meseci u vreme kada se govori o novom kriznom talasu koji bi mogao da zadesi svetsko finansijsko tržište?

- Iz krize se ne može izaći postepeno, već šok terapijom u svim segmentima privrednog sistema. Nije to nikakav preterani optimizam, preokret se čini naglo.

* Vođeni mišlju da niko ne sme nemo da posmatra produbljavanje krize inicirali ste skup intelektualaca početkom ove godine. Zbog čega se deo intelektualne elite opredelio da ćuti, ako bi mogao da ponudi rešenja?

- Pokušao sam da okupim intelektualnu elitu koja je kritička prema našoj teškoj stvarnosti, da ponudimo rešenja. Okupilo se oko 370 intelektualaca, a od toga svega njih oko 40 je bilo spremno da se uključi u deset saveta iz različitih oblasti. Nisam mogao da formiram ni ekonomski savet, a kamoli druge. Zašto intelektualci ćute u atmosferi propadanja? Pre svega, mediji su potpuno zatvoreni za kritički usmerene intelektualce. Vrte se isti likovi, apologete sistema, skorojevići bez ikakvih ideja i rešenja... I sama nauka se sada svodi na nivo improvizacija i „naručenih rešenja“, a sve više se proizvode kao na traci gotovo polupismeni doktori nauka. Šta od njih očekivati? To je postala samo ambalaža bez sadržaja.

* Zagovarali ste ekspertske vlade, nije li iluzija da bi stranke koje osvoje vlast dale odrešene ruke stručnjacima?

- I dalje zagovaram ekspertsku vladu naučnika širokih znanja, van stranaka, s državotvornom i nacionalnom integrativnom idejom. Stranke gledaju samo svoje stranačke interese, čak i samo lične, stvoreni su partijski zabrani, feudi - tu se ne može izgraditi jedinstvena razvojna strategija. Sada su „udarili u zid“ nemoćni da nađu rešenja, uz „tumaranje“ od problema do problema, od danas do sutra, gaseći požare. Moraće, hteli oni to ili ne, da zatraže pomoć, inače će ih produžena i produbljena kriza ekonomije i društva zbrisati.

* Šta bi se u Srbiji promenilo ako EU odobri početak pretpristupnih pregovora, a šta da očekujemo ako ostanemo „na čekanju“?

- Ako se dobije taj famozni datum, ništa se suštinski neće promeniti, osim što će se uputiti signal investitorima da mogu imati poverenje u plasman svog kapitala. Ako nam daju datum, to će učiniti više zbog sebe da pokažu da još postoji interes država da se priključe EU koja je u pravim egzistencijalnim problemima. U studiji „Kriza Evropske unije i evrozone“ konstatovao sam dvanaest pozitivnih efekata pridruživanja Srbije, ali i 24 negativna.

* Zemlja sa krajnjeg severa Evrope - Island, saopštila je Evropskoj komisiji da odustaje od ulaska u EU, treba li Srbiji, zemlji sa krajnjeg juga, ovo članstvo više nego njima?

- Ne spadam u klasične evroskeptike, međutim, kada pogledamo šta dobijamo a šta gubimo ulaskom u EU, Srbija bi napravila veliki iskorak kada bi rekla: gospodo u EU, posle svih ponižavanja, mi vam se u ovoj fazi zahvaljujemo, zatražićemo prijem u članstvo kada budemo smatrali da smo sazreli da ne budemo kolonijalni privezak, nego ravnopravni partner. Ako sada uđemo, bićemo u „četvrtom krugu pakla“ zemalja koje služe kao jeftina radna snaga. Praktično bismo bili samo tržište za plasman robe jer smo za malo šta konkurentni. Mi moramo da razvijemo zaštitnu politiku i da sprečimo novi talas krize koji će se pojaviti pred raspad EU, jer je to neminovno. Zbog toga osovina sever-jug počinje da oživljava. Problem je samo ko će prvi iz EU da povuče nogu... Međutim, kada to počne, možemo da očekujemo domino efekat, jer će svako gledati da iz ovog voza što pre iskoči.

* U regionu smo među onim zemljama u kojima se najteže živi, ali nema velikih socijalnih potresa kakve viđamo u okruženju. Jesmo li izdržljiviji od drugih?

- Narod je do sada više puta bio prevaren i izigran... Ljudi se okreću sebi, svojim interesima i golom preživljavanju. Zajedništvo je potonulo, društvo je interesno veoma raslojeno. Uski bogati sloj ima svoje ciljeve, osiromašene mase svoje. Privatizacija je potpuno razbila sindikate, a i oni vode svoju usku politiku malih interesa. Dodajmo tome i sve tektonske potrese koje smo izdržali (ratovi, bombardovanja, blokade i sankcije...). To je i previše za jednu generaciju da ostane normalna. Koja bi to još država i nacija ovako izdržale? Samo zajednički projekat za bedne, gladne, nezaposlene, beskućnike, socijalno ugrožene, mlade bez perspektive, može da ih pokrene.

* Koje bi mere trajno doprinele smanjenju deficita u budžetu? Na primerima drugih država pokazalo se da univerzalni saveti ne deluju...

- Samo preko mera i instrumenata koji će pokrenuti privredni rast na nivo od 7-8 odsto godišnje imamo šansu da povećamo zaposlenost privrede i stanovništva, a time i da lečimo budžetski deficit i olabavimo omču spoljnih dugova. Naravno, tu su i druge mere oko naplate poreza i doprinosa, sive ekonomije, nabavki, finansijske imovine, kao i ukidanje svih 130 raznih agencija i komisija.

* Niste odobravali prodaju banaka strancima, može li se u tom sektoru u rikverc?

- Bio sam najveći protivnik ukidanja ZOP-a, likvidacije one četiri najveće banke, ali i prodaje banaka stranom kapitalu. Sada imamo 33 banke, od toga su 26 strane i privatne, a svega sedam državne. Problem je u tome što se strane i privatne banke rukovode sopstvenim profitom, a ne razvojem i likvidnošću privrede. Centralna banka ih gotovo nema pod kontrolom. Ona preporučuje, moli ih da sprovedu odluku NBS u vezi s kreditima sa deviznom klauzulom. Moguće je vratiti se u nacionalno bankarstvo, ali to je vrlo delikatan i suptilan mehanizam i on je u sklopu dubinske reforme koja se nudi.

* Južna banka, koju osniva šest latinoameričkih zemalja, trebalo bi da bude alternativa MMF-u, kojih, po mišljenju ovih država, nadziru SAD. Nastupa li vreme regionalnih razvojnih banaka?

- U knjizi „Dolar, evro i kriza svetskog monetarnog sistema“ pre dve godine sam predvideo da se regionalne valute najpre mogu očekivati u regionu BRIK-a, u Latinskoj Americi - što se sada događa, a da će treću grupu činiti SAD, Meksiko i Kanada, koje se već povezuju u severnoamerički region, sa verovatno „amerom“ kao valutom. U posebnoj grupaciji biće izvoznici nafte i energeneta u Africi i Aziji. Dolar će početi da gubi pijedestal svetske rezervne valute.

ZDRAVA HRANA NAJVEĆA ŠANSA

* U NAREDNOJ deceniji prognozira se poskupljenje hrane u svetu za 40 odsto. Kao zemlja kojoj je agrar nekada bio uzdanica, treba li da strepimo?

- Doći će do drastičnog poskupljenja hrane. Posebno zdrave, a to je naša najveća šansa u Evropi. Sa potpuno novom politikom prema poljoprivredi: cene, otkup, kreditiranje, robne rezerve, podsticaji, planiranje proizvodnje, prehrambena industrija, navodnjavanje..., to će moći da postane naša razvojna šansa. Uz to, zemljište ni po koju cenu ne treba prodavati strancima. Tu se kriju teške strateške posledice.

NEMA ŠTA DA SE ZAMRZAVA

* DA li je odluka da se plate i penzije ne zamrzavaju kupovina socijalnog mira na kraći rok ili njihovo smanjenje ne bi ni bilo efikasna terapija?

- Podržavam ovu odluku. Nema se šta zamrzavati, jer su praktično već tri-četiri godine na ledu. Naime, u periodu krize 2008-2012. godina realne zarade i penzije su u velikom padu. Zarade su realno snižene za oko devet odsto, zarade u javnom sektoru 18,5 odsto, u obrazovanju 22 odsto, u zdravstvu 24 odsto i penzije gotovo 30 odsto. Prosečna penzija pokriva svega oko 35 odsto troškova života. Socijalna slika društva je veoma teška i tražiti fiskalnu konsolidaciju i smanjenje deficita budžeta i javnog duga ovim potezom je pogrešno.