NEKE priče su kao večnost. Potiču odnekud iz dubine zemlje, a potom se vinu ka samom nebu, i onom božanskom, koje postoji u svakome od nas. Takvi su i redovi koji slede, o jednom "običnom" orahu koji je nikao nekoliko hiljada kilometara od mesta koje mu je, prvobitno, bilo suđeno.

Kada su bitke za oslobođenje Beograda bile u punom jeku, kraj Avalskog druma nalazila se poljska bolnica sovjetske Crvene armije. Oni kojima je sudbina zatvorila vrata, tu su i sahranjeni, odmah pored bolnice.


PROČITAJTE JOŠ: MEDVEDEV SE OBRATIO POSLANICIMA: Čestitam godišnjicu oslobođenja, želim vam mir i slobodu; Premijeri položili vence na spomenike oslobodiocima (FOTO+VIDEO)

Bila bi to uobičajena, kobna ratnička pripovest, da jedno drvo danas nije sklono da je "dopriča" na nesvakidašnji način. Sovjetski vojnici, baš kao i njihovi preci vekovima pre toga, kao jednu vrstu talismana u džepu nosili su orah. On je imao simboličnu ulogu, da čuva soldatovo sećanje na zavičaj iz kojeg je potekao, a u krajnjoj nuždi i energetsku - ukoliko bi vojnik bio na granici iscrpljenosti od gladi.

Ovaj plod bio je tako i u džepu uniforme jednog mladog vojnika koji nije preživeo vojničke rane na ulazu u Beograd. Uskoro je završio na poljskom vojnom groblju, u blizini pokretne bolnice.

Potom se smenjuju godine... Heroji i generali, topovi i mašinke otišli su svojim putem. Vreme ume da naplati prolaznost i sećanja počnu da blede. Kada je sve utihnulo, jedan orah se probudio.

Iz džepa umrlog vojnika kavkaski orah je počeo da pušta korenje. Jedno drvo je odlučilo da zauzme svoje mesto pod suncem. Ono mesto kojem se nadao nastradali vojnik. Decenijama kasnije, krošnja kavkaskog oraha postala je raskošna, široka, ali vidno drugačija od drveća koje je nicalo u Srbiji.