ŽIVO se sećaju juriša na Banjički vis, borbi kod Mostarske petlje, Karađorđevog parka, ulicama Kneza Miloša i Kralja Aleksandra. Pamte lica i poslednje poruke saboraca koji su pali nadomak slobode. U memoriju su im upisani okršaji na Kalemegdanu i Savskom mostu, poslednjim nemačkim uporištima i prva vest koju je Radio Jugoslavija, u noći 20. oktobra 1944, poslao u svet: "Beograd je oslobođen!" Pomireni da ih je sve manje, odupiru se zaboravljanju naših slavnih, velikih i tragičnih dana.

Kristina Jovanović, 21. srpska divizija. Milan Šašić, Šesta lička. Zdenko Duplančić, Prva proleterska. Ljubiša Antonijević, Treća krajiška. Borci iz krvave beogradske operacije i danas su, sedamdeset pet godina kasnije, ponosni na svoju mladost koja se, kažu, nije plašila smrti svesna protiv koga se bori i za šta se bori.

- Bila nam je čast da budemo u borbi za slobodu Beograda - pričaju nam. - Nismo se štedeli. Svako od nas je imao samo jednu želju - da prestonica bude što pre oslobođena.


PROČITAJTE JOŠ: MEDVEDEV SE OBRATIO POSLANICIMA: Čestitam godišnjicu oslobođenja, želim vam mir i slobodu; Premijeri položili vence na spomenike oslobodiocima (FOTO+VIDEO)

Njih četvoro imali su, tada, u proseku osamnaest i po godina, a već su bili prekaljeni borci koji u zaustavljenom vremenu i slikama žive i kada su slavljeni i kada su osporavani. A uvek s novom snagom i žarom spremni da posvedoče. Prenesu istinu o veličanstvenoj borbi i velikoj žrtvi.

- Bio sam đak Šeste beogradske gimnazije, dobar đak, kada mi je okupator oduzeo pravo na školovanje. I prvu priliku sam čekao da se priključim Narodnooslobodilačkoj vojsci koja je krenula na Beograd. Komandant Đuran Kovačević rasporedio me je u drugi ešalon. Pobunio sam se: zašto ne u prvi? Toliko sam želeo da moj grad što pre bude oslobođen. Toliko sam žurio, samo bi me smrt mogla da spreči da u tim borbama ne učestvujem - priča Ljubiša Antonijević. Nastupao je sa Trećom krajiškom, od Mladenovca preko Resnika, učestvovao u oslobađanju Banjičkog logora i borbama na Banjičkom visu. Umalo ga nije pokosio nemački mitraljez na Slaviji.

- Tek tada je stigla naredba za prvi ešalon - seća se. - Zaplakao sam. "Zašto plačeš, Maći?", pitao me je komandir odeljenja Vojo Subotić. Tako me je zvao, Maći... Bio sam najmanji i najmlađi, još nisam napunio sedamnaestu. Odgovorio sam Voji: "Od sreće, druže. Pre ću do slobode s prvim ešalonom." Silovito se napredovalo od Slavije prema Kaleniću, a mnogo se ginulo. Okupator je žestok otpor pružao kod Bajlonijeve pijace, iz zgrade Prve gimnazije. U zgradi Vojne odeće imali su jako utvrđenje, tukli sa električne centrale. Te noći, naslonjen na zid nekog zaklona, razgovaram tiho s komandirom voda Jovicom Antunovićem. O svemu, onako... On duvani, krije žar cigarete, meni daje dve bombone. Taman što je povukao nekoliko dimova i pošao nekoliko koraka niz zaklon, pala je granata. Čuo sam vrisak bolničarke Bose: "Poginu Jovica!" Nije bilo vremena ni za oproštaj.

RUSI GINU I KLIČU OTADžBINI KRISTINA Jovanović: - Ne jednom, videla sam i čula. Rus dok gine, kliče otadžbini Rusiji. U meni je ta njihova ljubav i danas živa. Zahvalna sam im i poštujem njihove žrtve za slobodu koju su položili na oltar Srbije. Ali, ni naše žrtve ne treba umanjivati i omalovažavati. Dovoljno je samo da se govori istina.

- Svi smo mi želeli u prvi ešalon - seća se Ličanin Milan Šašić. Njega je stradanje porodice od ustaša opredelilo za partizanski pokret. Bio je iskusan borac, kada je od Resnika preko Avale zajedno sa Crvenom armijom zaustavljen proboj Štetnerove grupe.

- Oslobađanje glavnog grada bio je ključni vojni, politički i psihološki faktor u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji - slušamo Šašića. - Jasno je da to nije bilo moguće bez Crvene armije, ali ni bez Narodnooslobodilačke vojske. Pa mi smo tri godine vodili antifašistički rat. Veliku pomoć imali smo od naroda. Upozoravali su nas gde su najjača nemačka uporišta, delili s nama poslednji komadić hleba i priključivali se borbi, goloruki.

- Mi smo, zaista, Beograd uz sovjetske vojnike oslobađali sa Beograđanima - dodaje Zdenko Duplančić. On čuva svoj dnevnik oktobarskih dana slobode. Od četrnaestog do dvadeset prvog oktobra, svaki dan i svaki sat su mu u sećanju i u dokumentima. - Da nije bilo te pomoći, ko zna koliko bismo još žrtava imali. Ulične borbe su bile krvave. Sedamnaestog na osamnaesti, vodimo tešku borbu oko Skadarlije. Imamo dvanaest poginulih boraca, sve moji drugovi. Osamnaestog napadamo i zauzimamo Glavnjaču. Oslobađamo zatvorenike. Tog dana sam napunio osamnaest godina. Zaboravio sam na rođendan.

Dva dana posle, već s prvim sumrakom Beograd je, sećaju se sagovornici "Novosti", počeo da slavi. Sve savezničke radio-stanice prenele su vest o slobodi. U Moskvi su ispaljena 24 plotuna, iz 324 topa. Kristina Kica Jovanović, koja je u oslobođeni Beograd ušla na sovjetskom tenku, kaže da još oseća miris onog cveća kojim je narod zasipao oslobodioce.


PROČITAJTE JOŠ: RUSI HOĆE DA GRADE NUKLEARKU U SRBIJI: Dok "Er Srbija" pregovara o kupovini "suhoja" SSJ 100, stigao i nov predlog

- A mešaju mi se, ponekad, ti mirisi... Tela poginulih, niko ih nije uklanjao. Toga nikako da se oslobodim.

TRAŽE SINOVE KOJE NEĆE NAĆI

U prvim danima slobode sudarale su se slike igre, zvuci pesme i tumaranje i jauci majki. One su stizale iz svih krajeva, ponajviše iz Srbije, Crne Gore i Bosne. Tražile su sinove i kćeri. Mnoge svoju decu nikada nisu našle.



KAD ZAGRME "KAĆUŠE"

NAS je grmljavina ruskih "kaćuša" i plašila i hrabrila - priča Kristina Kica Jovanović. - To je takav osećaj kao da nebo puca. Nismo do tada nešto slično čuli. Kad od Pančeva krenu plotuni, mi popadamo po zemlji. Rusi nam govore: "Ne bojtes, eta 'kaćuši'". Posle se nismo plašili.

"STALjINOVE ORGULjE"

PRVO raketno artiljerijsko oruđe u istoriji ratovanja je sovjetski mobilni lanser BM-13N na kamionu US6, koji je mnogo poznatiji pod imenom "kaćuša". Nemci su je tokom rata zvali i "Staljinove orgulje" zbog karakterističnog zvuka prilikom lansiranja raketa sa šinskih lansera na vozilu u čijoj se kabini nalazio upravljački pult.

"Kaćuša" je razvijena uoči rata ali je čuvana kao vrhunska vojna tajna sve do nemačke invazije u SSSR. Posade oruđa su pripadale tajnoj službi NKVD, a oruđa su imale sistem za samouništavanje da ne bi pale neprijatelju u ruke. Raketni lanseri na kamionu su projektile kalibra 132 milimetra, a kasnije i 300 milimetara ispaljivali pojedinačno ili u nizu. Kaaćuše nisu bile precizna oruđa, pa su delovale u baterijama stavarajući zaprečnu vatru koja je uništavala sve pred sobom, izazivajući strahovitu paniku kod nemačkih vojnika. Ovi lanseri su korišćeni početkom rata za zaustavljanje neprijateljskih ofanzivnih dejstava, a u osvetničkom maršu ka Berlinu kao artiljerijsa priprema, pre ofanzivnog nastupanja sovjetske pešadije i oklopno-mehanizovanih jedinica.