OPRAVDANO negodujemo što se našim sunarodnicima u Hrvatskoj spori pravo na dokumenta i školovanje na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu. Trebalo bi i oštrije. Skandalozan je odnos njihovih vlasti prema pravima srpske manjine. Ali ništa manje ne zabrinjava ni naš odnos prema sopstvenim pismu i jeziku. O njima brinemo tek toliko što ne lupamo ćiriličke natpise na institucijama, kako to rade u Vukovaru.

Bar deceniju se priča o donošenju zakona koji bi regulisao javnu upotrebu pisma, dajući prednost Vukovoj azbuci. Bar dve godine su prošle od kada je predlog istog zakona napisan. Čeka u nekoj fioci, možda iz nemara, a možda i sa namerom. Lošom namerom da se još malo potisne srpsko pismo, uruše srpski identitet i tradicija.

Ali koliko je država kriva, još više smo sami. U Bugarskoj ili Belorusiji ne mora zakon da primorava na korišćenje upotrebe ćirilice. To se podrazumeva. Rusija, istina, ima zakon, ali ne da bi obavestila vlasnike prodavnica da istaknu ćiriličke reklame, nego da bi u eri digitalnih komunikacija nacionalno pismo bilo što više zastupljeno u kompjuterskim programima i zaštićeno od opšte najezde engleskog jezika. Oni se bore za očuvanje čistote jezika i pisma, a ne za njihovo postojanje.

Pročitajte još - "Ćirilični natpisi na stećcima" - čuvari nasleđa

I nije da nisu imali istorijske krize, kada je latinica nametana kao jedini ili glavni izbor. Ali tu su ozbiljne države zauzele čvrst stav i sačuvale jezik i pismo, neotuđiv deo indentiteta celog naroda. U takvoj istorijskoj krizi mi živimo već pola veka, u kojima Vukova azbuka uzmiče pred latinicom, koja se danas koristi pet puta više od ćirilice. Zbog toga se sekiraju samo lingvisti - na okruglim stolovima, panelima, seminarima... Ponekad se oglasi i država, ali ne čini baš ništa da problem reši.