ULAZAK NATO na Kosovo pod borbom nikada nismo razmatrali. Znamo kakav je srpski vojnik, tako da rat na kopnu nismo hteli!

Ovako je, kako za "Novosti" svedoči Momir Stojanović, tokom 1999. načelnik Odeljenja za operativne poslove Komande Prištinskog korpusa Treće armije Vojske SRJ glasila poslednja rečenica u njegovom dijalogu sa britanskim brigadnim generalom Bejlijem kada je engleskim pripadnicima Kfora predavao zgradu komande Prištinskog korpusa. Pukovnik mu je tada, uz poslednji gutljaj kafe, preneo i lični "žal što se naša i njihova vojska nisu srele u tom kopnenom ratu".

- Razgovor je bio krajnje neprijatan. Jer, zajedno sa Komandom, Kforu sam ostavljao i rodnu grudu, kuću u Đakovici, gde su stotinama godina unazad živeli Stojanovići - seća se Stojanović.

NAŠ razgovor sa generalom, potonjim direktorom Vojno-bezbednosne agencije naše vojske, bio je više nego emotivan. Upravo u danu kada smo se sreli, dobio je vest iz beogradskog Tužilaštva za ratne zločine da su odustali od krivičnog gonjenja njega i dvojice njegovih kolega za navodne zločine u Metohiji. Nekoliko dana ranije, rekao nam je, javili su mu iz Prištine da je protiv njega pri tamošnjem sudu podignuta gotovo identična optužnica.

- Da sam kriv, koliko crno ispod nokta, ne bi mi bilo krivo. A nisam. U Metohiji sam ratovao protiv najvećeg zločinca Ramuša Haradinaja - veli nam general, dodajući da zbog ubijene srpske mladosti u dolini Drima i danas ne može da spava.

PROČITAJTE JOŠ - ISPOVEST PILOTA O NATO BOMBARDOVANjU: Poslednji smo poleteli iz Prištine, sa pola rezervoara došli do Leskovca


General Stojanović nam objašnjava da su od albanskih sedam operativnih ratnih zona, Drenica i Dukađin bile najkrvavije. Dodaje i da je "elita šiptarskih ubica 1998. i 1999. bila koncentrisana oko sela Smonica, pored Đakovice, gde je uz reku Erenik put vodio ka našim karaulama Deva, Košare, Morina". Podseća i da su se u Smonici okupljali teroristi s celog Kosova i odatle prebacivali na obuku u Albaniju i da je na tom putu koji je vodio ka karaulama naša vojska izgubila 68 vojnika!

- Haradinaj je bio komandant, a zloglasni, bivši kapetan JNA Naim Maljoku načelnik štaba - seća se Stojanović. - Sredinom 1998. u jednoj takvoj zasedi naše borbeno vozilo "praga", koje je pratilo smenu vojnika na granici, naletelo je na šiptarske mine. Trojica vojnika tada su poginula, a dvojica su teško povređena.


STOJANOVIĆ, oficir srca "okamenjenog" u ratu, nastavak je ispovedao sa suzama u očima:

- Vojniku koga su izneli iz saniteta noga je bila kao žiletom isečena, do koske, od butine do pete. Nikad nisam video toliko krvi. U sekundi, kada sam se našao iznad njega, otvorio je oči, pokušavši da ustane sa nosila i želeći da me zagrli pitao je: "Pukovniče, hoću li umreti?".

Foto Z. Jovanović


- Nećeš junačino, zakrpićemo te - slagao sam. - Zatvorio je oči i umro. Te oči bude me noću i dan-danas!

Na Kosovu, nastavlja u dahu naš sagovornik, ništa nije počelo 1999. Stojanović, rođen u Đakovici, seća se da je, odrastajući sa Albancima, čuvao ovce i, kako kaže, "ušao u stotine njihovih kuća". Međutim, nastavlja on, kada bi im neko poslao mig iz inostranstva, menjali bi ćud, pa bi, kao dete "nebrojeno puta kući dolazio krvava nosa".

PROČITAJTE JOŠ - ISPOVEST IZ AMERIČKOG KOKPITA U PLAMENU: Kako su Srbi oborili moj F-16


- Oni koji kažu da su nas Šiptari iznenadili 1998. - lažu. Znali smo šta spremaju i to tvrdim kao čovek koji je od 1993. bio među najodgovornijim za KiM. Na moju ideju je reaktiviran spisak saradnika među Albancima koji je ostao posle Aleksandra Rankovića, čija je mreža bezbednosti iz političkih razloga 1973. prestala da radi. Ogroman broj tih ljudi od devedesetih se ponovo odazvao i radio za srpsku državu. Mnogi su, nažalost, ubijeni posle rata. Tači i Haradinaj su likvidirali više svojih sunarodnika nego Srba - tvrdi Stojanović.

Generali Stojanović i Lazarević / Foto Privatna arhiva


Prema svedočenju generala Stojanovića, Tači, Haradinaj i Veselji iz Lozane su na Kosmet ubačeni 1998. Oni su, kako kaže, organizovali terorističku mrežu, sprovodeći neviđeni teror nad svojim sunarodnicima:

- Po šablonu, njihove patrole su išle od albanske kuće do kuće i uz pretnju oružjem od glava porodica tražili regrute: "Imaš pet sinova, dva sa puškom da se jave... Imaš sedam, tri sa puškom da se jave..." Oružje su kupovali od njih trojice po "ceni" - krava za pušku.

GENERAL Moma Stojanović, dok briše čelo, smatra i da su, kako kaže, malo jedne, pa i deset "Novosti", da ispriča golgotu srpskog vojnika na Kosovu. Dodaje kako tu ne misli na sebe, nego na "srpsku mladost, onu koja je stradala od šiptarskih, a još više belosvetskih zlikovaca". U isto vreme je, kaže, ponosan, jer je sa svojim ljudima odbranio Komandu korpusa od naoružanih šiptarskih bandi koje su htele da trijumfalno uđu pre Kfora.

Lažu oni koji kažu da su nas Šiptari iznenadili 1998, znali smo šta spremaju, tvrdi general Stojanović


Nakon bombardovanja, kako kaže, proboj ka centralnoj Srbiji bio je teži. Seća se da su naša dva oklopna vozila BOV, sa njim na čelu, među poslednjima izašla sa KiM.

- Posle Prištine dobio sam naređenje da idem u Podujevo, gde nam je bio poslednji oklopni bataljon iz 15. brigade. Dok nisu stigli Englezi, praktično dva dana smo bili na stražama po Podujevu. Kada su Britanci stigli, a mi morali da napustimo ovaj prostor, Šiptari su blokirali put ka centralnoj Srbiji.

- Potporučnik, pravi junak, neka mi ne zameri, zaboravih mu ime, bio je u BOV-u 2, a ja u "jedinici". Kod Mirovca na krivini Besijana, tik pred administrativnu liniju, Šiptari su napravili vašar, slavlje... pucali su u vazduh, a mi nismo mogli mimo puta, već - pravo kroz njih.

- "Gas do daske", komandovao sam BOV-u 2 i proleteli smo, dok su meci udarali po oklopnjaku. Tako smo ušli u centralnu Srbiju.


STRAH OD LEKE RANKOVIĆA

- AKO se ičega i ikoga boje Albanci, to je bio Aleksandar Leka Ranković - tvrdi general Stojanović. - Ako hoće da najstrašnije uvrede Srbina, psuju mu "majku rankovićevsku". Kada smo 1993. imali akciju reaktiviranja saradnika sa Rankovićevog spiska iz 1973. po pijacama i čajdžinicama Glogovca, Srbice, Uroševca... malo ko od starih saradnika je odbio saradnju. Da li su se plašili, ili cenili Rankovićev način rada, drugo je pitanje. Ima, mislim, i jednog i drugog.

POSLEDNjI ZAPIS - "IZVINI, SRBIJO..."

NA poslednjoj stranici Stojanovićevog ratnog dnevnika nalazi se događaj zabeležen desetak metara sa srpske strane administrativne linije.

- Dok smo prolazili oklopnjacima videli smo jedan pokvareni transporter naše vojske na kome je sedeo komandir, mladi potporučnik. Po pljusku, mirno je na vozilu jeo iz konzerve. Negde je našao veliku dasku na kojoj je napisao: "Izvini, Srbijo, nismo mi ništa krivi". Momak je verovatno mislio da će ga narod kriviti, jer se povukao iz naše južne pokrajine. To je bila poslednja slika i uviđaj koji sam foto-aparatom dokumentovao u svom ratnom dnevniku - veli general.