Pupin je mogao da okrene glavu od Srbije, jer u njoj nije tada ni živeo, i mogao je sasvim udobno da nastavi svoj život prominentnog naučnika svetskog glasa, ali on to, jednostavno, nije učinio i zato je on veliki, prvenstveno, čovek, Srbin i patriota

Ove godine obeležava se 100 godina od Versajskog mira, a prošle godine obeleženo je 100 godina od završetka Velikog rata i stogodišnjica od kada se srpska zastava vijorila na Beloj kući.

Tim povodima posvećen je naš razgovor sa Justinom Pupin, potomkom slavnog Mihajla Idvorskog Pupina koja se vratila iz Dubaija u Srbiju kako bi učestvovala u obeležavanju stogodišnjice Velikog rata i nastavila svetlu tradiciju koju je započeo njen slavni predak. Pupin je 1914. godine osnovao Srpsku narodnu odbranu (jednu od prvih patriotskih organizacija u srpskoj dijaspori), a njegov potomak, Justina, sa velikim ambicijama i planovima za ponovni uspon Srbije do visina kojoj joj prirodno pripadaju, osnovala je Udruženje potomaka Mihajla Idvorskog Pupina.

* Vi ste nakon 7 godina života i uspešnog rada u Dubaiju učinili nesvakidašnji „pupinovski gest“ – ostavili posao i karijeru u Dubaiju i vratili se u zemlju da biste dali svoj doprinos obeležavanju važne stogodišnjice. Vaš predak bi bio ponosan na vas, zar ne?

- Mi Pupini smo takvi. Umemo da iznenadimo ljude oko sebe, iako lično smatram da sam, kao i on, učinila nešto što se podrazumeva da srpski patriota učini.

Veliki američki predsednik Džon Kenedi rekao je: „Dođe takvo vreme u kome ne pitaš šta tvoja zemlja može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš da joj pomogneš.“
Mi velikog Pupina u porodici od milja zovemo „deda Miša“, iako je on meni lično pradeda-stric po majčinoj liniji. Dakle, i deda Miša je u svoje vreme stavljao Srbiju na prvo mesto. Renomirani naučnik i potpuno ostvaren čovek i finansijski i porodično, za Srbiju je uvek davao sve od sebe, pa čak je u jednom trenutku i čitavu imovinu stavio pod hipoteku. Kada su mu prijatelji rekli: „Pupine, ti rizikuješ svoju egzistenciju“, on je odgovorio: „Ako propadne Srbija, nek’ propadnem i ja. Ko ne daje za svoju otadžbinu, ne zaslužuje da je ima“.

* Šta je po vama najveći doprinos Mihajla Pupina koji je bio naučnik, inovator, počasni doktor 18 univerziteta u SAD, jedan od osnivača NASA-e po kome se zove jedan krater na Mesecu, nosilac Pulicerove nagrade za autobiografiju, veliki srpski patriota, najveći srpski lobista u SAD svih vremena, generalni konzul Srbije u Njujorku u vreme velikih izazova Velikog rata, veliki pobornik pravoslavlja i svetosavlja, mecena slikara i umetnika, zadužbinar i ktitor brojnih crkava i građevina, veliki prijatelj američkog predsednika Vudrou Vilsona?

- Iz ovoga što ste nabrojali evidentno je da je bio, nesumnjivo, fascinantna i snažna ličnost sa visoko postavljenom moralnom vertikalom u svom karakteru. Mi ga znamo, po pričama našeg dede koji je zahvaljujući deda Miši završio škole, kao dobročinitelja, dobrodušnog, brižnog i lojalnog porodici. Svi su čuli za Pupinove kaleme, ali malo ko za Pupinovu štrudlu – specijalitet majke Olimpijade, koju po tom receptu danas sprema moja majka. Takođe, sva deca u familiji jedva su čekala da on dođe iz „Jamerike“ da donese „svilene bombone“ koje su bile pravi raritet u to vreme naših dedova.
On je nesumnjivo bio veliki naučnik, ali posebno je važno što je bio veliki čovek visokih moralnih načela i veliki patriota. Dakle, svakako, njegovo lobiranje u SAD kod velikog američkog predsednika Vudroa Vilsona predstavlja ogromnu tekovinu i svetionik i instruktivni putokaz za sve nas, danas, u vreme obeležavanja stogodišnjice Versajskog mira i 100 godina od kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući. Moram da priznam da me je impresionirao taj deo njegove ličnosti koji je posvetio Srbiji i srpskom narodu, jer danas, na žalost, u vreme evidentnog „masovnog egocentrizma“, kada su ljudi uglavnom okrenuti samo sebi, biti tako širok i nesebičan, prava je retkost. Današnji bogataši i ljudi velikih moći ne osvrću se mnogo na potrebe svog naroda, već ulažu u multiplikovanje svog ličnog bogatstva. Pupin je mogao da okrene glavu od Srbije, jer u njoj nije tada ni živeo, i mogao je sasvim udobno da nastavi svoj život prominentnog naučnika svetskog glasa, ali on to, jednostavno, nije učinio i zato je on veliki, prvenstveno, čovek, Srbin i patriota, pa onda i naučnik i dobrotvor i sve ostalo što ste pobrojali, zlatnim slovim upisan u kolektivno sećanje ne samo Srbije već i čovečanstva.

Pročitajte još - Pupinov grob održavaju masoni

* Kakve aktivnosti planirate?

- Cilj je da se Udruženje potomaka Mihajla Idvorskog Pupina umreži sa što većim brojem relevantnih institucija i pojedinaca, a u cilju da se oživi lik i delo Mihajla Pupina, lobiste i patriote, pre svega u godini obeležavanja stogodišnjice Versajskog mira. Planiramo da sa Udruženjem dobrovoljaca, Udruženjem znamenitih srpskih diplomatskih porodica, raznim arhivima, a posebno sa Arhivom Vojvodine, realizujemo izložbe i promocije knjiga. Posebno me je fascinirala knjiga Daglasa Merivedera Dolda: „Avantura na Balkanu 1915. godine“, koju je objavio Arhiv Vojvodine. Knjiga govori o 24 studenta Kolumbija univerziteta koji su na poziv Mihajla Pupina došli u Srbiju 1915. godine. Arhiv je uspeo da pronađe sva njihova imena i čak i njihove potomke u SAD.
Takođe, Ministarstvo spoljnih poslova objavilo je knjigu „Diplomatska misija kapetana dr Davida Albale“ sa bogatom riznicom dokumenata o aktivnostima Mihajla Pupina i dr Albale i Vudroa Vilsona povodom Srpskog dana u Vašingtonu 28. jula 1918. godine kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući, kao prva i jedna od ukupno dve koje su se ikada vijorile na ovom zdanju. Mnogo sam naučila i svakim danom učim sve više o delima Mihajla Pupina. Da nije bilo Pupina, predsednik Vilson sigurno ne bi znao sve detalje o borbi srpskog naroda, ali i Južnih i Zapadnih Slovena. Zahvaljujući Vilsonu i Pupinu, odnosno njihovom prijateljstvu, Banat je ostao u Srbiji, Slovenci su sačuvali Bled, Hrvati Dalmaciju, a Česi, Poljaci i drugi su ostvarili svoje vekovne težnje.

* Veoma je značajno i aktuelno pitanje postavljanja spomenika Mihajlu Pupinu i Vudrou Vilsonu. Inicijativu je pokrenuo ministar Dačić u aprilu 2018, a Udruženje znamenitih srpskih diplomatskih porodica podržalo je juna 2018. upućivanjem zvaničnog dopisa Skupštini grada Beograda da se postavi zajednički spomenik u Parku Beograda na Vodi, odnosno tamo gde se simbolički uliva Bulevar Mihajla Pupina u Bulevar Vudrou Vilsona. Naravno, postoje i druga razmišljanja, a to je da treba napraviti dva odvojena spomenika Pupinu i Vilsonu, svaki u svom bulevaru. Šta vi kao potomak o tome mislite?

- Kada sam se vratila iz Dubaija imala sam sreću da moja majka i ja budemo učlanjene u Udruženje znamenitih srpskih diplomatskih porodica. Bila nam je čast da smo upoznali akademskog vajara Katarinu Tripković Pančić koja je veoma mlada a maestralno je uradila nekoliko nacrta zajedničkog spomenika, kao i maketu u glini. Mislim da je naziv spomenika „Panteon mira Vilsona i Pupina“ sasvim primeren i da je zajednički spomenik – pun pogodak, jer su oni u sinergiji delovali zajedno po svim pitanjima od značaja za srpski narod. Videla sam spomenik Vilsonu u Tirani i Pragu i u SAD-u, ali oni nisu imali Pupina, niti se njihova zastava vijorila na Beloj kući.

Američki predsednik Vilson, sasvim sigurno, ne bi bio tako zainteresovan za srpsko pitanje da nije bilo Pupina i verovatno ne bi bio ispisan zlatnim slovima u istoriji srpskog naroda. Tako da, po mom mišljenju, Pupina i Vilsona ne treba razdvajati, jer je njihova misija mira u Versaju i podizanje srpske zastave na Beloj kući bila zajednička.

*Kao potomak Mihajla Pupina, aktivno ste uključeni u diplomatske aktivnosti obeležavanja 100. godišnjice dana kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući. Kako ocenjujete ovaj diplomatski napor da se osvetli tradicija koja je poštovala upravo ono što čini suštinu dana kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući a Vudro Vilson izrekao „Slavimo Kosovo kao Dan časti“?

- Drago mi je što je srpska diplomatija uložila veliki trud da i nas Pupine probudi za ovu važnu stogodišnjicu, da je „ne prespavamo“, jer bismo na taj način, svakako, izdali sve ono za šta se zalagao čitavog svog života naš deda Miša.

Izuzetno mi je bilo drago kada sam saznala da je ministar Dačić započeo diplomatsku akciju obeležavanja 100. godišnjice otkrivanjem Pupinove i Vilsonove vitrine sa dokumentima iz Kongresne biblioteke i arhiva „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“ u čast Srpskog dana u Vašingtonu 28. jula 1918. i vitrine povodom 100 godina „Balfurove deklaracije“ u Muzeju srpske diplomatije koje se odigralo u prisustvu potomaka dr Davida Albale iz SAD, američkog ambasadora K. Skota, izraelskog ambasadora dr Alone Fišer Kam i potomaka vojvode Stepe i Milunke Savić.

Potom je dan kad se vijorila srpska zastava na Beloj kući proslavljen u Predstavničkom domu u Vašingtonu, a američka ambasada u Beogradu i sada vodi intenzivnu video kampanju „Vi ste svet“, gde veliča prijateljstvo Vilsona i Pupina i govori o svim značajnim ličnostima srpsko-američkog prijateljstva, a posebno o naučnicima poput Tesle, ali i Srbima koji su podizali „Apolo 11“ u NASA-i, čiji je jedan od osnivača bio moj pradeda Mihajlo Pupin.

Sertifikat Triptiha na 10 strana objašnjava da je 7 umetnika, inženjera i zanatlija radilo na njegovoj izradi. Dozvolite da pomenem njihova imena: Marina Gavanski Zisis, prof. Slobodan Luković, Dejan Tomić, Gordan Stojanović, Dragoslav Knežević, dr Aca Jovanović, Katarina Tripković. Svima sam im zahvalna.

Pročitajte još - Pupin memorijalni projekat među pet najboljih na svetu

* Triptih svakako deluje monumentalno. Kažite nam nešto više o njegovoj sadržini i materijalu od koga je sačinjen.

- Ovaj monumentalni triptih sastoji se iz kaligrafije na pergamentu sa leve i desne strane ispisane na ćirilici i engleskom italiku, a u centralnom delu je ulje na platnu, rad generalnog konzula Srbije u Montrealu Marine Gavanski Zisis, kao poklon Srbiji. Posebno sam oduševljena ramom koji je napravljen od stogodišnjeg drveta trešnje, zbog čuvenog mita o Džordžu Vašingtonu i trešnjinom drvetu, gde se veruje da je trešnjino drvo – drvo istine. Floralni ukrasi su replika sa oltara manastira Studenica a ispod kaligrafije levo se nalazi grb Cara Lazara a sa desne strane Studenički krst koji simbolizuje hrišćanske vrednosti srednjovekovne Srbije, jer su Srbi ginuli „za krst časni i slobodu zlatnu“. Vudro Vilson je u svojim govorima uvek isticao da su Srbi pružili nesvakidašnji otpor boreći se za hrišćanske vrednosti protiv deset puta nadmoćnijeg neprijatelja, dajući primer kako se treba boriti za ona ista načela za koja su se borile i SAD. Ova Vilsonova konstatacija, sadržana u predsedničkom saopštenju koje je pre sto godina pročitano širom Amerike u crkvama i na radiju, zauvek je ostala ispisana zlatnim slovma u istoriji srpsko-američkih odnosa i zbog toga je tekst saopštenja kaligrafski ispisan sa pozlatom.

Dan kad se vijorila srpska zastava na Beloj kući i portreti ključnih aktera u trešnjinom drvetu, zajedno sa saopštenjem Vilsona, ispisani su zlatnim slovima, a grbovi i zastave Srbije

i Amerike pozlaćeni 24-karatnom pozlatom. Pred ovim triptihom jednostavno zanemite od divljenja.

JEDAN, A NE DVA SPOMENIKA

Zbog čega je, povodom stogodišnjice završetka Velikog rata i proslave „Srpskog dana“ kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući 28. jula 1918, a ove godine i povodom 100 godina Versajskog mira, u Beogradu izuzetno značajno da se podigne zajednički spomenik Vudrou Vilsonu i Mihajlu Pupinu u okviru „Panteona mira velikog rata“, a ne dva odvojena spomenika:

Veliki prijatelj Srba i Mihajla Pupina, Vudro Vilson, naredio je da se vijori srpska zastava na Beloj kući, na inicijativu Srpske strane i svog prijatelja Pupina, i to na četvrtu godišnjicu Dana napada na Srbiju 28. jula 1918, i time odao počast Srbima, njihovim žrtvama i uspesima, obraćajući se Amerikancima rečima da su se Srbi u Velikom ratu borili plemenito i viteški za ona ista načela za koja su se borile Sjedinjene Američke države.

Kada je ogromna vojna sila Austro-Ugarske napala Srbiju, Vudro Vilson je slao milione dolara kao pomoć našem narodu kroz saradnju sa Mihajlom Pupinom i dr Davidom Albalom, dajući izjave u javnosti da su Austrija i Nemačka htele rat i da je atentat bio samo izgovor i instrument za pritisak na Srbiju pred koju su stavili ultimatum koji ni jedna država u svetu ne bi prihvatila. Na mirovnoj konferenciji nakon Velikog rata Srbija zauvek pamti njegov stav u tački 11. koji se odnosio na zaštitu interesa Srbije.
Po ličnoj instrukciji Vudrou Vilsona, slavio se Dan Kosova. Povodom toga, Vilson je izdao sopštenje u kome je, između ostalog, rekao: „Borba srpskog naroda za slobodu, za svoja prava i za priznanje nacionalnog identiteta moraju kod svakog čoveka da izazovu divljenje i saosećanje.“

U Tirani postoji zaseban spomenik Vudrou Vilsonu, kao i u Pragu ali ove zemlje nisu imale Pupina, kao ni čast da se pre 100 godina vijori njihova zastava na beloj kući, već su tu čast imali samo Srbi (1918) i Francuzi (1920).

Albanci su, nakon bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, na Kosovu podigli spomenik američkom predsedniku Bilu Klintonu. Izdvojeni spomenik Vudrou Vilsonu, i to kao primarni cilj gradskih vlasti, neumitno bi izazvao poređenja i bio bi izraz nepriznavanja uloge Vudroa Vilsona u svetskoj politici koja je počivala na vrednostima kakve su odanost istini, pravdi i moralu u politici.

Podsećamo naše čitaoce da je povodom proslave Dana Srbije u Vašingtonu, Vudrou Vilson uputio telegram Nikoli Pašiću u kome je između ostalog rekao: „Siguran sam da se pravda za Srbiju nalazi na samom vrhu svih poimanja pravde u mislima svakog mislećeg i patriotski orijentisanog čoveka u SAD.“

(Izvor: Biljana Đorović/ Pečat)