Rašireno je mišljenje da se na anonimne klevete ne treba osvrtati, a kamoli na njih odgovarati, jer to ne zaslužuju, a i nema se kome konkretno uputiti odgovor. Razlog zbog kojeg klevetničku invektivu anonimnog „Foruma nastavnika i saradnika“ nije trebalo prepustiti tami iz koje stiže jeste njena paradigmatičnost.

U njoj su, kao u nekom obrascu, sažete sve komponente, tehnike i ostale „odlike“ jednog manira beskrupuloznog anonimnog blaćenja ljudi, pa bi bilo krajnje nepreporučljivo propustiti sjajnu priliku za analizu ovog sve zastupljenijeg proznog internet-žanra.


Na adrese elektronske pošte nastavnika i saradnika Filološkog fakulteta stigla je 3. jula poruka naslovljena „Njima ni ’Ćirilica’ nije pomogla“. Pošiljalac je anoniman – „Forum nastavnika i saradnika“ (u daljem tekstu: forumaši). Reč je o besramnom klevetničkom nasrtaju na nekolike ličnosti, među kojima je, na prvom mestu i sa najviše posvećenog mu prostora, potpisnik ovih redova.


Pored mene, privilegiju da privuku blagonaklonu pažnju forumaša doživelo je još četvoro kolega, među kojima se, inače, veoma prijatno osećam.


Rašireno je mišljenje da se na anonimne klevete ne treba osvrtati, a kamoli na njih odgovarati, jer to ne zaslužuju, a i nema se kome konkretno uputiti odgovor. „Na klevete se najbolje odgovara ćutanjem“, poručivao je Ben Džonson. Anonimusi, pardon, anonimci kukavički se zaklanjaju bezimenošću upravo zato da im se ne bi moglo odgovoriti, da ne budu prepoznati u javnosti kojoj se obraćaju, a možda kod nekih od tih moralnih ništarija ipak preživljava ostatak savesti koji im iz dubine duše poručuje da rade nešto loše i nedostojno. Ma koliko bismo želeli, u slučaju ovih forumaša u to nije lako poverovati. Njihovo bedno sočinenije natopljeno je s toliko otrova da se nameće snažan utisak beznadežno otrovanih duša.


Zašto sam, ipak, odlučio da napravim izuzetak i javno se oglasim povodom ove paskvile, po kakvima se „Forum nastavnika i saradnika“, kako čujem, već izvesno vreme prepoznaje kao zakukuljeni opadač neistomišljenika koji imenom i prezimenom potpisuju elektronske poslanice kojima se uključuju u aktualnu živu debatu o upravi i načinu rukovođenja Filološkim fakultetom?


KLEVEĆITE, SAMO KLEVEĆITE!


Klevetanje postoji od kad je sveta i veka. Njime su se, kao fenomenom ljudske nesavršenosti, na različite načini bavili mnogi umni ljudi. Klevetu su svi, bez razlike, osudili kao ružnu i nedostojnu rabotu, većina preporučuje da se klevetnicima ne odgovara, pogotovo ako su anonimni, ali ima i drugačijih mišljenja kojima sam ovoga puta dao prednost. Bomaršeu se mahom pripisuje upozoravajuća misao koja, zapravo, pripada Frensisu Bejkonu, a zapisana je u njegovom čuvenom traktatu O dostojanstvu i napretku nauka (1623): „Klevećite, samo klevećite! Nešto će od toga uvek ostati.“ Verovatno slažući se sa ovom gorkom, ali realističkom procenom, Volter je savetovao: „Čim primetite da se pomalja koja Hidrina glava klevete, dobro ćete učiniti da je odsečete.“ A kod nas virtuelnim sajber prostorom vrvi toliko pomahnitalih klevetničkih Hidrinih glava, da mu preti ozbiljna opasnost da postane neizdržljivo zagušljiv i neprohodno zagađen. Jedno od poprišta njihovog nesputanog divljanja odnedavno je i Filološki fakultet.


A tamo se bar zna da, kako narod kaže, reč/jezik može gore poseći nego mač. U pravu je bila Biljana Srbljanović, kad je, govoreći o internetu kao omiljenom prostoru klevetnika, između ostalog, rekla: „Spameri, perverznjaci, trolovi, plaćeni aktivisti i opskurni tipovi na internetu pronalaze utočište, njihov glas se čuje i, za razliku od stvarnog života, može ponekad imati neki impakt, uglavnom da ozledi drugoga. To je nusprodukt koji je nemoguće izbeći, ali se lako filtrira i ignoriše.“ Tačno je da se lako filtrira i ignoriše, ali je podjednako tačno da ponekad ima neki učinak i da ozleđuje, što nije zanemarljivo, pogotovo kad od izolovanih komunikacijskih incidenata postane redovna, gotovo rutinska praksa. Jer, reči se izgube u virtuelnom prostoru, ali učinci i stigme ponavljanih kleveta i ozleda ostaju.


Zašto bismo na to ćutke pristajali, samo zato što su klevete lažne, a klevetnici moralno nedostojni, osobito oni anonimni? Zar treba da nam pretežno oni stvaraju predstave o ljudima i pojavama, čemu opšta društvena neobaveštenost i površna nezainteresovanost nemalo doprinose? Drugi razlog zbog kojeg ovu klevetničku invektivu nije trebalo prepustiti tami iz koje stiže jeste njena paradigmatičnost. U njoj su, kao u nekom obrascu, sažete sve komponente, tehnike i ostale „odlike“ jednog manira beskrupuloznog anonimnog blaćenja ljudi, pa bi bilo krajnje nepreporučljivo propustiti sjajnu priliku za analizu ovog sve zastupljenijeg proznog internet-žanra. Pažnju ću, naravno, posvetiti samo onom delu poruke „Foruma nastavnika i saradnika“ koji se odnosi na mene. Evo tog segmenta teksta:

ČINjENICE NISU VAŽNE


Krenimo od zaglavlja poruke. „Ćirilica“ u naslovu odnosi se na televizijsku emisiju „Ćirilica“, emitovanu na „Happy TV“ u ponedeljak, 1. jula, dakle samo dva dana pre odapinjanja otrovne strele „Foruma nastavnika i saradnika“. Tokom ove emisiji, u kojoj je, pored domaćina, novinara Milomira Marića, učestvovalo četvoro gostiju, izneto je više kritičkih primedbi i ocena o načinu na koji je na Filološkom fakultetu, usled simptomatičnog nedostatka kvoruma, na sednici Nastavno-naučnog veća, onemogućeno da se raspravlja o upućivanju predloga za izbor u zvanje profesora emeritusa dvojice penzionisnih profesora, akademika Predraga Pipera i Darka Tanaskovića. Ova tema je, međutim, bila samo povod za šire razmatranje stanja na Filološkom fakultetu i u visokom školstvu. Izgleda da je ponešto od onoga što je u ovom razgovoru rečeno toliko uzrujalo i razdražilo forumaše, da je odmah sročena i na internet puštena klevetnička salva bez presedana.



Sem moga imena i još ponekog numeričkog podatka iz „Vikipedije“, u portretu Darka Tanaskovića, „neuspelog nepotiste“ i „neprikosnovenog borca za prava Srbije pri Malteškom viteškom redu“ (ovo je, valjda, trebalo da bude ironično!) sve je ili netačno ili iskrivljeno. Počevši od godina starosti, jer sam napunio 71, a ne 72 godine. U životu to i nije velika razlika, ali pokazuje da forumašima činjenična tačnost ništa ne znači. „Neuspeli nepotista“ postadoh zato što sam, navodno, „uporno pokušavao“ da svoju ćerku zaposlim na Katedri za italijanistiku. Ja ništa nisam „uporno pokušavao“. Jednostavno, moju ćerku, jednog od najboljih studenata italijanistike, gradsku i republičku stipendistkinju (po svoj prilici na osnovu uspeha u studiranju, a ne srodstva sa mnom) i znalca nekolikih romanskih i drugih jezika, prof. dr Gordana Terić, tadašnji predavač Istorije italijanskog jezika, pitala je 2012. godine da li bi bila zainteresovana da postane saradnik u nastavi na tom zahtevnom i nepopularnom predmetu. Ima li nečega čudnog u tome što je moja ćerka pozitivno odgovorila? Dekanka Aleksandra Vraneš je obavestila Katedru da postoji jedno slobodno mesto za saradnika u nastavi, ali je na Veću Katedre za italijanistiku naprečac volšebno odlučeno da Katedri to mesto nije potrebno i konkurs nije raspisan.


PROČITAJTE I: MEĐU 400 NAJBOLjIH NA SVETU: Univerzitet u Beogradu siguran na Šangajskoj listi


Time je moje (koje uopšte nije bilo moje) „uporno pokušavanje“ i počelo i završilo se. Uzgred, saradnik za rečeni predmet prethodno nije bio primljen čitavih devet godina, pa je zanimljivo zašto Katedri to mesto nije bilo potrebno. Inače, nad koleginicom Terić je godinama sistematski primenjivano ono što se danas moderno naziva mobing, na šta se ona žalila dekanu fakulteta (postoji pisana predstavka), tako da se uskraćivanje prilike mojoj ćerki da se okuša u struci kojoj se želela posvetiti verovatno može sagledati i kao deo šireg plana da se ova koleginica po kratkom postupku, bez produženja od dve godine, pošalje u penziju. Pitam se da li moje dete, samo zato što sam joj ja otac, nema pravo na radno mesto za koje u najpotpunijoj mogućoj meri ispunjava sve uslove? I pored najbolje volje, ne znam u čemu se potom ogledao moj „višegodišnji trud da se osvetim celom fakultetu“? Da li bi me forumaši možda više cenili da sam, njihovim terminologijom rečeno, bio „uspeli lobista“, kao što su to oni koji su na Filološkom fakultetu, ogrezlom u nepotizam, pozapošljavali najbliže, bliže i dalje srodnike, katkad i bez osnovnih kvalifikacija za posao koji im je poklonjen? Sumnjam, opet im ne bih valjao, ali bilo je zgodno da mi se pripiše i greh nepotizma. Drž’te lopova!


Težišna argumentacija protiv mene odnosi se na navodnu neprimerenost, pa i arogantnost želje da budem imenovan za emeritusa, iako sam, kako forumaši navode, „pola svoga radnog veka“ proveo u diplomatiji. Pre svega, moja želja tu uopšte nije bitna. Mene je Katedra za orijentalistiku predložila kao kandidata za to počasno i radno zvanje, a Nastavno-naučno veće nije bilo u prilici da se o tom predlogu izjasni. Možda ono predlog i ne bi podržalo. Izgleda da su se neki uplašili da ipak bi, pa preventivno minirali kvorum. Penzionisan sam sa skoro 47 godina radnog staža, a na diplomatskim dužnostima proveo sam oko 15 godina. Da li je to „pola radnog veka“?


Od ove „slučajne“ nepreciznosti mnogo je indikativniji način na koji je diplomatska služba prikazana u ovoj ostrašćenoj invektivi („sa bazenom i bez bazena“, „po popodnevnim i večernjim prijemima“…). Ne samo da forumaši ovakvim primitivnim odnosom vređaju sve diplomatske poslenike, koji odgovorno i časno obavljaju dužnost zastupanja državnih interesa van zemlje, već se iz njihove podsmešljive pizme može naslutiti i frustracija (zavist?) što im se nije posrećilo da se i sami malo diplomatski „brčkaju u inostranstvu“. Izgleda da naši moralni čistunci ne shvataju da biti ambasador ne znači biti „odani sledbenik mnogih političkih elita“ (propustili su da pomenu DS i SNS!?) nego na osnovu akreditiva koje potpisuje predsednik države predstavljati zemlju u inostranstvu.


Ali svako misli iz svoje glave, onoliko koliko je njegova… Što se tiče mog diplomatskog učinka, naši forumaši svakako nisu pozvani da ga procenjuju, ali dozvoljavaju sebi da se prema njemu postave sa isprazno nadmoćnom, a zapravo ignorantskom ironijom. Dosledni sebi, iznose, naravno, i više činjeničnih neistina: plata ambasadora nije između 4.500 i 5.000 evra, nisam „bio prinuđen da se povučem“ iz diplomatske službe, već sam razrešen dužnosti, na sopstveni zahtev, a iz privatnih razloga, što se može proveriti. Da li bi ambasador koji je „prinuđen da se povuče“ kao priznanje za svoj rad, prvi u Srbiji, od Ministarstva spoljnih poslova dobio titulu „doajena srpske diplomatije“?


Tu je, onda, još jedna krupna neistina – da sam kao ambasador u Turskoj bio proglašen za nepoželjnu osobu, persona non grata. Ovu lažnu tvrdnju lansirao je svojevremeno istaknuti sarajevski arabista Esad Duraković, ali je kasnije u autobiografskoj knjizi Duhovna biografija (2010) smogao poštenja i snage da napiše:


„Tu informaciju dobio sam iz nekoliko izvora koje sam smatrao pouzdanim. Danas znam da sam bio dezinformisan i, evo, velim da žalim što nisam prepoznao tu dezinformaciju.“ Od časnih forumaša to, dakako, ne očekujem.


GRUBI FALSIFIKATI I PORODIČNA DRAMA


Kao što moj diplomatski rad treba da vrednuju oni koji o njemu nešto znaju i ne preziru tu državnu službu, tako i ocenu svog ukupnog višedecenijskog nastavničkog delovanja mirno prepuštam sudu onih koji su mi, u žargonu forumaša, „poslednja rupa na svirali“ – svojim bivšim studentima. Reklo bi se da na nespojivost privremenog obavljanja diplomatske dužnosti i zvanja emeritusa nešto drugačije od brižnih forumaša gleda i 136 čestitih ljudi različitih struka, među kojima ima i više uglednih predstavnika akademske zajednice, koji su na famozni „nedostatak kvoruma“ reagovali potpisivanjem, imenom i prezimenom, javnog „Predloga za razmišljanje“. Ali šta je sve to prema neprikosnovenoj stručnosti i etičkoj uzvišenosti anonimaca iz „Foruma nastavnika i saradnika“? Uostalom, i sretenjsku Zlatnu medalju za zasluge dobio sam „za izuzetne zasluge u javnim delatnostima i postignute rezultate u oblasti filoloških nauka“.


Najgnusnije, međutim, tek sledi. Procenivši, valjda, da me dosad navedenim nisu dovoljno ocrnili, forumaši nastoje da me uprljaju proglašavanjem mog dede Ljudevita Veslaja (a ne Vesaja, kako stoji kod njih) za ustašu. Nesrećni deda (1884–1947), čijom se uspomenom ponosim, po nacionalnosti je bio Hrvat (da li je to neki težak hendikep?), jugoslovenskog opredeljenja, hidroinženjer koji je u Sremskoj Mitrovici projektovao odbrambene bedeme na Savi, veleposednik, ugledni građanin i dobrotvor. Sredinom 1945. godine, ni kriv ni dužan, Ljudevit Veslaj je po kratkom postupku pred vojnim sudom osuđen kao „ratni zločinac i narodni neprijatelj“ i završio život u mitrovačkoj kaznionici.


Nisam ga upoznao i ne znam gde mu je grob. Kao osnova za presudu poslužili su iskazi svedoka koji su sa istinom imali isto onoliko veze koliko i tvrdnje iz ove bezočne potvore „Foruma nastavnika i saradnika“. Smisao presude bilo je stvaranje pravne osnove za konfiskaciju celokupne Veslajeve imovine. Viši sud u Sremskoj Mitrovici 30. decembra 2010. rehabilitovao je moga dedu, a presudu iz 1945. oglasio ništavnom. Pod naslovom „Ljudevit Veslaj: jedna lična i porodična drama“, ugledni novinar i istraživač prošlosti svoga kraja Dušan Poznanović 2010. godine u Sremskim novinama je kroz devet nastavaka ispričao tragičnu priču o mome dedi.


Sumnjaju li to forumaši u naše pravosuđe ili raspolažu nekim nepoznatim podacima o držanju Ljudevita Veslaja tokom Drugog svetskog rata? Sigurno je da bi se, da nisu prekriveni velom anonimnosti, sami mogli naći pred sudom zbog neosnovanog proglašavanja moga dede ustašom. Kleveta u našem Krivičnom zakonu jeste dekriminalizovana, ali uvreda nije. Uzgred, sredstva i metodi u borbi protiv sajber kriminala neslućeno su napredovali, i kod nas… Ima tu još nešto, suštinsko: sve da moj deda i jeste bio ustaša, kakve bi to moglo imati veze sa mojim predlaganjem za profesora emeritusa?



Tako je, eto, klevetnički naslikan portret penzionisanog profesora Darka Tanaskovića, čoveka koji „baca blato“ na Filološki fakultet, „ne libeći se da opanjkava i vređa celokupnu srpsku akademsku zajednicu“ (!?). Srećom, tu je istinoljubivi, anonimni „Forum nastavnika i saradnika“ da odbrani nezaštićena „mala bića“ na fakultetu od nasrtaja ovog moćnog, samoživog i sebičnog starca.


Nehotice, naslikali su verodostojan kolektivni autoportret bez lica i verno predočili mentalni sklop i moralnu bedu onih koji po svaku cenu brane sadašnju upravu Filološkog fakulteta i njene spoljne mentore. Odlično obavljen posao, od koga će nesumnjivo biti dalekosežne koristi. Svakako ne za upravu…


(Pečat)