Učitavanje mogućeg smisla – Korupcija kao društvena igra

Naša korupcija je pasivna, lena: pratimo gubljenje moralnih orijentira ravnodušno, puštamo da ide kud je krenulo, uostalom, ni u svetu nije mnogo bolje. Ne ističemo se toliko u zločinjenju, koliko u kvarnom mišljenju i zagađenom prosuđivanju, u stanju dremljivog moralnog relativizma. O političkim vođama govorimo s nadmenim prezirom, kao da ih nismo sami izabrali, a oni, u međusobnom klevetanju, nadmašuju naše najluđe optužbe.

Moj mlađi sin, Borislav, svojevremeno se hvalio pred školskim drugarima, Francuščićima, kako mu je otac, tamo, u Srbiji, „strašno popularan“:

„Svi ga u selu poznaju, ko god ga sretne kaže mu Gde si, Mićo!“.
Preko leta, kad na selu, privremeno, ostanem bez Sanje i njenog auta, „popularnost“ mi dođe od koristi. Krenem, pešice, prema varošici, udaljenoj sedam kilometara, i uvek me neko poveze. Poznaju me ljudi, ne baš kao pisca, nego kao suseljanina, komšiju. Poneko me je video na televiziji.
Sednem na suvozačko mesto i, po navici, krenem s vezivanjem pojasa, što vozač, gotovo redovno, proprati prijateljskom opomenom:
„Pusti, ne moraš to…“.

Jedanput ili dvaput, čuh i dopunske argumente protiv upotrebe sigurnosnog pojasa. Vozač dobro poznaje lokalne saobraćajce, oni su mu takoreći prijatelji. Sedi i uživaj… Kad imaš vezu, ne treba ti vezivanje.

*
Dobri su naši ljudi, duševni, a duša voli slobodu i komociju. Guši je strah od sile, užasava se prinuda i zabrana. Uživa da zaobiđe i zabuši. Pet vekova u ropstvu tuđinu, a sad bi da je porobe nekakvim saobraćajnim propisima. Cilj zakona i administrativnih ograničenja je, razume se, kažnjavanje čoveka na pravdi Boga, i njihovim kršenjem se učvršćuje individualni ponos. Snalažljiv je naš čovek, sve dok ga na okuci ili raskrsnici nešto ne lupi po glavi. Zakon je izazov za kršenje i detinjasto nadigravanje, i tu naša snalažljivost dolazi do punog izražaja: gde god se može, gledaj kako da se provučeš, da nađeš neku rupu, da oposliš preko poznanstva i veze.

Pročitajte još - IZVEŠTAJ AGENCIJE ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE: Na udaru ministar i čak 36 poslanika

*
Korupcija svakako nije naš izum, svetski majstori su, u njoj, nedostižni rekorderi. Oni je upražnjavaju na veliko, u praksi, a mi na sitno, sirotinjski, više teorijski, u mišljenju i gledanju na stvari. I to ide samo od sebe, nameće se, to je ono što nam, u svakoj malo težoj situaciji, najpre dolazi na um.

Šezdesetih godina prošlog veka, bio sam spoljni saradnik velikog beogradskog lista, i glavni urednik me jedanput upita kako to da u kući nemam telefona. Stanovao sam u Birčaninovoj, zgrada nije imala liniju, telefonske veze su se i inače teško dobijale, zato se tražila debela veza, i glavni urednik mi je velikodušno ponudi: poznavao je, tamo negde, resornog ministra, pa će to, lepo, sa njim urediti.

Posle nekoliko dana, sretosmo se u hodniku redakcije:
„Ništa od tvoga telefona! Ministar traži da mu zaposlim rođaku u novinama, a ja to ne mogu da učinim. Za tvoj telefon znaćeš ti, i još poneko, a ona treba da piše za sto hiljada čitalaca… I šta ću, ako je nepismena? Možda i nije, shvati, ali rizik je to…“.

*
Shvatio sam.
Što se podmićivanja tiče, i obični znaci zahvalnosti su postali sumnjivi. Bio sam nekoliko puta operisan, kako u prvoj, tako i drugoj domovini (kamen u bubregu, karotida, čišćenje prostate, katarakt) i svaki put bih, po završenom boravku u bolnici, odneo hirurgu flašu dobrog pića, sa nekom svojom knjigom. Dok mi, na jednoj beogradskoj klinici, ne objasniše da se i to računa u mito i korupciju. Nemaš pravo ni da se, naknadno, zahvališ za uspešno izvedenu intervenciju. Tajno, ispod ruke, još je i dopušteno, ali javno dođe kompromitujuće.

*
Ono što je Cvijić, početkom prošlog veka, uočio i opisao kao sklonost prema nepoštenoj zaradi, potvrdilo se, šezdesetih i sedamdesetih godina, u posebno mučnom, grotesknom obliku: počela je proizvodnja rakije-šećeruše. Vajda je bila lepa, ali kratkoročna, a šteta golema, i dugoročna. Uništeni su ime i ugled važnog nacionalnog znamenja, da ne rečem brenda . Od svetski poznatog pića pod imenom Slivovitz, ostade vic. Falsifikovanje se, posle, nastavilo u raznim pravcima, zahvativši mlečne proizvode, pre svega naš slavni kajmak, potom je upropašćeno voće i povrće. U poslednje vreme su se i beogradske dame, starije kao i sasvim mlade, počele unakazivati, sa implantima u grudima i na stražnjici, i botoksom na licu. Jadnice, čelo se zategne, samo što koža ne pukne, a lice kao da je bumbarima izujedano. Šekspir se, krajem 16. veka, zgražao zbog pojave šminkanja. Šta li bi rekao da vidi naše lepojke, koje je ideal lakoće toliko zaveo i zaneo, da im je postojanje izgubilo svaku zemaljsku težinu, pa u falsifikovanju spoljašnjeg izgleda pokušavaju da nađu i onako teško osvojiv smisao života? Naša pokondirena elita je s uspehom prognala ćirilicu i delove maternjeg jezika, usvojivši neki neobičan žargon iz otpadnih voda engleskog jezika. Čuh, nedavno, jednu damu, članicu ne znam koje NVO, kako osuđuje hejt. U prvi mah, ne poverovah svojim ušima: pa da, to je egleska reč za mržnju. Eto, dokle se došlo u korumpiranju sopstvene duše, u dobrovoljnom samokolonizovanju.

*
Naša korupcija je pasivna, lena: pratimo gubljenje moralnih orijentira ravnodušno, puštamo da ide kud je krenulo, uostalom, ni u svetu nije mnogo bolje. Ne ističemo se toliko u zločinjenju, koliko u kvarnom mišljenju i zagađenom prosuđivanju, u stanju dremljivog moralnog relativizma. O političkim vođama govorimo s nadmenim prezirom, kao da ih nismo sami izabrali, a oni, u međusobnom klevetanju, nadmašuju naše najluđe optužbe. Dugom zloupotrebom i naduvavanjem, reči su izgubile sadržaj i prvobitni smisao. Željni smo nevinog umovanja i apolitičnog rasuđivanja. Dosta nam je lisica, mutikaša, prelivoda, kombinatora, podmazivača i prepredenjaka, uštvi i muvaroša. U nekim tv-serijama glavnu reč vode veseli pokvarenjaci, čije podvige pratimo sa blagonaklonom zainteresovanošću. Pisci su se u prošlosti rugali prevarantima; danas im se podsmevaju sa prijateljskim namigivanjem. Čestito osećanje stvari gubi zdrav odbrambeni refleks, mišljenje se muti i zagađuje. Kao da smo primorani da budemo nešto drugo, nešto niže, od onoga što jesmo, i što bismo mogli biti.

*
Ovo mi je ispričao beogradski kolega, korisnik stipendije u jednoj zapadnoj zemlji. Na aerodromu ga je dočekao službenik vladine agencije, ispratio ga do skromnog hotela u kome će, za prvo vreme, stanovati, dok ne nađe odgovarajući smeštaj za desetomesečni boravak. Pritom mu je uručio čekovnu knjižicu sa brojem računa na kome mu je deponovana stipendija:

„Imate 20 hiljada evra, možete podizati jednim čekom do hiljadu evra, za veće iznose sačekaćete da banka sravni stanje…“.
„Ja ga slušam“, kaže moj kolega, „i opipavam čekovnu knjižicu: pa u njoj ima sto listova! I to kažem činovniku“.
„Jeste, imate sto listova, pa šta?“

„I ja sad mogu da pođem po bankama, i u dva-tri dana, hiljadu po hiljadu, da dignem sto hiljada, iako na računu imam samo dvadeset?“
„Možete“, kaže kruti državni činovnik, „ali to je krađa, time se bavi policija, a ja vam objašnjavam kako se čekovi normalno koriste.“

Moj prijatelj je ozbiljan čovek, građanin od ugleda i reda. Ne bavi se nečasnim radnjama. On je samo uočio mogućnost izvođenja podvale: prošao kroz domaću školu pevanja i mišljenja. To mu je došlo mehanički, automatski kao puko zapažanje. Upalila se, za časak, svećica naše legendarne snalažljivosti.
Reče mi da se, posle, postideo.

(Pečat)