Krajem prošle godine izdavačka kuća Čigoja objavila je knjigu Kulturna uporišta politike trojice politikologa – docenta Bojana Vranića, vanrednog profesora Đorđa Vukovića i redovnog profesora Nenada Kecmanovića. Ovo izuzetno vredno i zanimljivo delo rezultat je višegodišnjih razgovora prof. Kecmanovića i njegovih nekadašnjih asistenata na FPN u Beogradu i Banjaluci o poglavlju iz njegove knjige Elementi vladavine, a posvećenom nacionalnim političkim mentalitetima. Knjiga je i aktuelna i inspirativna.

PAMĆENjE I IDENTITET

Ambicija autora je bila da istraže kako elementi kulture – poput tradicije, običaja, vaspitanja, sećanja, institucionalnih pravila i sl. – oblikuju verovanja i stavove ljudi u dodiru s politikom. Razmatranja postaju složenija, ali i zanimljivija, kad se sa individualnog nivoa pređe na kolektivni, odnosno nacionalni. Kao što pojedinci pamte, tako i nacije imaju istoriju, mitove, heroje, izdajnike, tradiciju i običaje, specifične mentalitete ljudi.


Na bazi istorijskog pamćenja formiraju se kulturni obrasci koji oblikuju nacionalni identitet. U procesu stvaranja kulturnih obrazaca naroda dolazi do kristalizacije kolektivnog istorijskog nasleđa u dugom trajanju i stvaranju čvornih tačaka koje su prolazile kroz vekove i prenosile se s pokolenja na pokolenja, premošćavajući epohe i ideologije.

Pročitajte još - Dve decenije spava uz NATO projektil

Nacionalno pamćenje, u suštini, jeste izbirljivo sećanje na ono što je dobro rečeno i učinjeno, te izdržalo proveru kroz vekovno iskustvo predaka, kao nešto vredno pamćenja, negovanja i poštovanja. Kroz njega se kristališu najbolje vrednosti naroda i kao takvo ono je poučno, inspirativno, orijentišuće i zaštitničko. Uz pomoć kulturnih obrazaca može se lakše razumeti i proživeti sadašnjost, a budućnost učiniti predvidljivijom i boljom.

SRPSKI KULTURNI OBRAZAC

U formiranju kulturnih obrazaca presudnu ulogu imaju veliki događaji iz prošlosti. U istoriji srpskog naroda to su zbivanja iz srednjovekovne srpske države koja su oblikovala naš nacionalni identitet. Srpski identitet čine, pre svega: svetosavsko pravoslavlje, nemanjićka državnička tradicija i slobodarski kosovski zavet (koji čine Lazarevo opredeljenje – za duhovno u odnosu na materijalno – i podvig Miloša Obilića – jedinstven slučaj u viševekovnoj istoriji moćne Otomanske imperije kada je na bojnom polju poginuo turski sultan).

Kroz vekove je zaštitnik nacionalnog identiteta bila Srpska pravoslavna crkva, a njegov nosilac epska narodna književnost. Tako smo opstali i pored viševekovnog ropstva i svih iskušenja kojima smo bili, kao narod, izloženi.


Uspostavljeni kulturni obrasci preživljavaju ropstva i okupacije. Kad se pojedincu, usled ograničenosti ovozemaljskog postojanja, čini da je stanje u kome živi neizdržljivo i da je sve izgubljeno i bezalternativno, taj pritisak se uz pomoć kulturnih obrazaca može transponovati u kulturni i simbolički smisao egzistencije i pretvoriti u tačku otpora, sa uverenjem da će opstati i održati duhovne i kulturne veze sa precima i tako dočekati (ako ne on, a onda njegovi potomci) slobodu.

Pročitajte još - 20 GODINA POSLE: Evo zašto nas je bombardovao NATO

Generacije i generacije su vekovima imale na umu šta treba činiti da bi se moglo časno, na onom svetu, izaći pred pretke (ali i pred Svetoga Savu i ostale Nemanjiće, cara Lazara i Miloša Obilića), a u ovom svetu ostaviti amanet za potomstvo. Sve dok zajednica neguje kulturni obrazac, može se očekivati vaskrs i ostvarenje nacionalnih težnji, a bez njega preti joj nestajanje.


OSLOBOĐENjE KAO CILj

Početkom HIH veka Srbija počinje sa oslobađanjem otadžbine. Posle viševekovnog ropstva Srbi dižu ustanke iako su moćne zapadne sile na strani Otomanskog carstva. Po izvojevanoj slobodi Srbija ima slobodne seljake, dok, u isto vreme, širom Evrope (sa izuzetkom Francuske i još nekoliko zemalja) i dalje postoji kmetstvo. Srbija će ubrzo (1835) doneti ustav i imati Narodnu skupštinu koja će na miran način smeniti vladara (1842). Srbi će sebi iz svojih redova izabrati vladara, dok će ostalim narodima, koji se na Balkanu oslobađaju turskog ropstva (Rumunija, Bugarska, Grčka i Albanija), za vladare postaviti strance iz dinastija Zapadne Evrope.


Posle Prvog svetskog rata srpski narod je doživeo oslobođenje i ujedinjenje na celokupnom prostoru na kome živi. Kraljevini Srbiji se priključuju Kraljevina Crna Gora, zatim Banat, Bačka i Baranja, te Država Slovenaca, Hrvata i Srba. Stvara se zajednička južnoslovenska država sa srpskom dinastijom Karađorđević na čelu.
Ostvarivanje viševekovnog sna dovešće do prvih ozbiljnih disonanci u srpskom kulturnom obrascu. On biva u izvesnoj meri zanemarivan pošto se činilo da je oslobađanjem i ujedinjenjem srpskog naroda ispunjen nacionalni cilj.


ZNACI KVAREŽI NARAVI

Budući da su kulturni obrasci slabili, kako je to istakao Slobodan Jovanović (Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera), onda su i „znaci kvareži naravi stali da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualca koji se u sve većem broju sretao u javnom životu“. On je upozoravao da su poluintelektualci (završili visoke škole, a ostali bez kulturnog i moralnog obrasca) „bolesna društvena pojava“ jer „on ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve“ i sve podređuje ličnom uspehu, shvaćenom u materijalističkom smislu.

Slobodan Jovanović

Pročitajte još -"Besmrtni puk" marširao širom Srbije

S. Jovanović naglašava da zapostavljeni istinski intelektualci, po pravilu, postaju opozicionari, a da zbog odsustva kulturnog i moralnog obrasca „nije slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste“. Dolaskom na vlast komunista posle Drugog svetskog rata srpski kulturni obrazac nije samo zanemarivan nego je negiran.


Međutim, on se održao i u vremenima ropstva i okupacije, pa je preživeo i disonance koje je u njega unelo jugoslovensko i komunističko iskustvo. Jovan Cvijić u vreme aneksione krize 1908. godine (Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje) piše: „Vekovi borbe sa zavojevačem odnegovali su u srpskom narodu nacionalni ponos i nacionalno junaštvo, i vršena je selekcija, koje u toj meri nije bilo ni kod jednoga balkanskog naroda. Kad im se čine nacionalne nepravde, oni tada osećaju u sebi nešto što je jače od njihove snage i od razloga, koji im savetuju uzdržljivost. Moralni motivi su u širokoj narodnoj masi po pravilu pretežniji od materijalnih.“

OTPOR NATO AGRESIJI

Otpor srpskog naroda NATO agresiji 1999. godine je jasno pokazao da je srpski kulturni obrazac, i pored disonanci, žilav i da i dalje postoji.


U vreme unipolarnog sveta (sa SAD kao jedinom superdržavom) Srbija je odolevala 78 dana najmoćnijoj vojnoj sili (od zemalja članica NATO-a Grčka je jedina odbila da učestvuje u agresiji) predvođenoj SAD. Za ta dva i po meseca u proleće 1999. godine NATO je izvršio 261.000 avio-poletanja, ispalivši 415.000 projektila ukupne mase od preko 22.000 tona, od kojih je šest tona uranijuma-235 (poređenja radi bomba bačena na Hirošimu imala je 35 kg uranijuma-235). Poginulo je više od 2.500 ljudi, među kojima su većina bili civili. Od NATO bombi poginulo je 249 vojnika, 22 policajca i tri ruska dobrovoljca.


Kada je Savet bezbednosti UN doneo Rezoluciju 1244, srpska vojska je napustila Kosovo i Metohiju. Tajms je pisao (16. 6. 1999) o iznenađenju NATO posmatrača kada su videli povlačenje velikog srpskog konvoja (prema britanskim izvorima njega je činilo 250 tenkova, 450 oklopnih vozila i 600 komada artiljerijskog naoružanja).

Ispostaviće se da je ogromna vojna NATO mašinerija sa intenzivnim bojevim dejstvima na Kosovu i Metohiji za tih 78 dana uništila samo sedam (!) tenkova i mnogobrojne makete. Agencija Frans pres (2. 7. 1999) u reportaži sa terena opisuje jednu od tih maketa: „Izdaleka to izgleda kao tenk koji prelazi most u blizini Prištine. Ali izbliza to je put prekriven crnom plastikom na kome je podignut lažni kartonski most. Tenk je od drveta, platna i plastike“.


Otpor NATO agresiji jedna je od svetlih stranica srpske istorije. Srbija je pre toga, tokom 1990-ih, bila ekonomski iscrpljena zapadnim sankcijama, a srpski narod medijski satanizovan. Uprkos svemu, nismo poklekli pred ultimatumom nego smo branili pravo na slobodu, čast i dostojanstvo, kao što su to činili i naši preci. Naši neprijatelji su nastavili sa satanizacijom srpskog naroda, a preko kompradorske kaste koju brižljivo neguju u Srbiji nastoje da i nama nametnu svoj narativ vezan za NATO agresiju.

Pročitajte još - VOJNIK U VREME NATO BOMBARDOVANjA NA KiM: Bolest mi došla sa uranijumom

Jedna relativno mala ali veoma agresivna i dobro umrežena grupa ljudi – poluintelektualci, kako bi rekao S. Jovanović – (uglavnom su to bivši komunisti ili njihovi biološki potomci, koji su „preko noći“ postali vatreni neoliberali, evropejci i NATO lobisti) na javnoj sceni Srbije pokušava da nas ubedi kako smo sami krivi za NATO „humanitarnu intervenciju“ jer nismo prihvatili sporazum iz Rambujea.

Trebalo je da budemo realni i da prihvatimo ponudu moćnika i time izbegnemo uzaludne ljudske žrtve i strašna razaranja. O kakvoj ponudi se radi, dovoljno je podsetiti samo na jedan član (8 aneksa B) toga sporazuma: „Osoblje NATO-a, sa vozilima, brodovima, avionima i opremom, imaće pravo slobodnog i bezuslovnog kretanja po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, njenim vazdušnim prostorom i teritorijalnim vodama, imaće pravo na postavljanje kampova i kasarni, pravo na korišćenje svih područja ili usluga potrebnih za podršku, obučavanje ili operacije.

Osoblje NATO-a će uživati imunitet od svakog oblika hapšenja, istrage i pritvaranja kome bi pristupili organi SR Jugoslavije, a greškom uhapšeni ili pritvoreni pripadnici NATO-a moraju odmah biti predati nadležnim telima NATO-a.“

Otpor NATO agresiji pružili smo zbog – odbrane otadžbine, časti i dostojanstva naroda, što je naš dug prema precima, ali i obaveza pred potomcima. A ovaj događaj, koji je veoma važan u našoj viševekovnoj burnoj istoriji, označiće i tačku preloma i imati velike posledice na odnose u svetu. Posle pada Berlinskog zida nastupila je era unipolarnosti u kojoj su SAD bile neosporni hegemon u svetu. Agresijom na našu zemlju, bez odluke Saveta bezbednosti UN i kršeći međunarodno pravo, SAD su želele da pokažu da mogu da čine što hoće na bilo kom delu zemaljske kugle, te da potencijalnim rivalima (pre svega, Rusiji i Kini) demonstriraju gde im je mesto u novom svetskom poretku.





Podsetimo se da je tokom avionskog leta u zvaničnu posetu SAD, premijera Rusije Jevgenija Primakova potpredsednik SAD telefonom obavestio da počinje bombardovanje naše zemlje. Pošto nisu uspela ubeđivanja Primakova da se od toga odustane, ruski premijer je nad Atlantikom odlučio da se njegov avion vrati za Moskvu. U Beogradu je NATO pred ponoć 7. 5. 1999. bombardovao Ambasadu NR Kine u kojoj su poginula tri kineska državljanina i više njih ranjeno. Upravo je ova NATO agresija otrežnjujuće delovala na Rusiju i Kinu, te je njihovo vojno (Rusije) i ekonomsko (Kine) snaženje doprinelo stvaranju multipolarnog sveta.


Jovan Cvijić


NATO agresija iz 1999. godine dodatno je učvrstila naš kulturni obrazac, a sada iste one zemlje koje su tu agresiju izvršile od Srbije traže da se dobrovoljno odrekne Kosova i Metohije.

Bez obzira na jačinu pritisaka kojima je izložena, vlast u Srbiji mora biti svesna da na to ne može pristati (ne samo zbog sebe samih nego i zbog duga prema precima, ali i obaveze pred potomcima) jer bi srpski narod to doživeo kao ogromnu nacionalnu nepravdu. Kako u takvim situacijama reaguje srpski narod, mogli smo da saznamo i od Jovana Cvijića koga sam prethodno citirao.

Autor je redovni profesor univerziteta u penziji.


(Pečat)