Dok se lenjo protezao između sremske i bačke obale, u svitanje prvog dana ratnog aprila 1999. godine, NATO agresori su srušili još usnuli Varadinski most, najvoljeniju ćupriju Novosađana. Tačno u 5.05, sa bezbedne visine, grdosiju su iz aviona "ubile" rakete. Pokosile su i vrednog Novosađanina, Olega Nasova, koji je iz Petrovaradina krenuo peške na posao. Bio je na sredini mosta kada je grunula smrtonosna raketa. Sam. Tridesetogodišnji talentovani muzičar, zaposlen u novosadskoj "Rafineriji", bio je prva civilna žrtva NATO agresije u Novom Sadu.

Simbol grada, ranjen i nemoćan, zaronio je u dunavske dubine. Iz tih ratnih dana sumornog proleća, ostalo je zabeleženo da se tog jutra istinski plakalo za simbolom grada. Okupljali su se Novosađani na keju, i u neverici posmatrali prizor koji ni danas, posle dve decenije, ne mogu da zaborave.

- Nikada im nećemo oprostiti - prkosno su tada poručivali građani, prisećajući se koliko su puta njime prošli do Petrovaradinske tvrđave i nazad, dočekivali i ispraćali prijatelje... Na strmoj obali, ostavljali su cveće, palili sveće, sa istom željom da se na istom mestu, sagradi isti most.

NAJTUŽNIJE i najneizvesnije tog zlokobnog 1. aprila, ipak je bilo u novosadskoj porodici Nasov. Jače od bilo koje rakete, pogodila ih je najcrnja vest, da je njihov sin Oleg poginuo prilikom varvarskog rušenja mosta.

PROČITAJTE I: NOVI PODUHVAT NA DUNAVU: Predlozi za četvrti most u Novom Sadu


A samo tri dana ranije, prilikom, ispostaviće se, poslednjeg susreta, Oleg je ocu Milivoju ponosno saopštio da će postati deda. Tri meseca kasnije, tačnije 2. jula, rodio se njegov sin i poneo očevo ime - Oleg! Otac starijeg i deda mlađeg Olega, Milivoj Nasov, starina koji gazi 87. godinu života, citirajući izreku, da "ono što te ne ubije, ojača te", veli da mu je upravo rođenje unuka pomoglo da lakše podnosi bol za izgubljenim sinom.

Milivoj Nasov, otac stradalog Olega / Foto N. Karlić


- Nema dana da ne pomislim na njega, ali se ne predajem, iako mi je sve teže i teže - očiju punih suza kaže Milivoj. - Život sam posvetio mom unuku. Izrastao je u divnog, pametnog i lepo vaspitanog mladića, koji će uskoro napuniti 20 godina. Upisao je željeni fakultet i sada je u Beogradu.

Petnaest meseci od bezumnog rušenja, u 22. septembarsku zoru 2000. godine, 40 dana pre roka, most, prvobitno nazvan Varadinska duga, opet je premostio Dunav. U plavog lepotana dugačkog 304 metra, širokog 15,6 metara i teškog 2.000 tona, ugrađeno je 96.000 zavrtanja. Za iskusne neimare, predaha nije bilo dok se ponovo nisu spojili Novi Sad i Petrovaradin.

Foto Tanjug


TRENUTAK kada je u tri sata ujutro ubačen poslednji, srednji deo mosta, težak 500 tona, posebno je proslavio Đorđe Denčić, mašinski inženjer, tada direktor sektora mehanizacije "Mostogradnje", koji je komandovao montažom sva tri elementa novosadskog mosta, sagrađenog na stubovima pređašnjeg.

SKELA VARADINSKI most je posle rušenja zamenila skela, koja je poput mimohoda, prolazeći pored njegovih ostataka svakodnevno prevozila hiljade ljudi sa jedne na drugu obalu. Među putnicima, mesecima najpopularnija pesma je bila "Skeledžijo, skeledžijo, prevezi me preko...", grupe "Garavi sokak".

Reporterima "Novosti", koji su pratili ovaj neimarski podvig, Denčić je te noći izjavio:

- Ovo je nešto jedinstveno, najlepše u građevinarstvu. Želja da se napravi most ne može da se izmeri. Za "unošenje" srednjeg dela čelične konstrukcije, imali smo deset centimetara prostora. To je problem učiniti i na suvom, a kamoli na Dunavu. To sve govori o umeću radnika.

Samo dva dana posle rušenja Varadinskog mosta, Novi Sad je 3. aprila ostao i bez Mosta slobode. Grandiozni beli most koji spaja Novi Sad i Sremsku Kamenicu, NATO rakete pogodile su u 19.55. Ranjeno je bilo sedmoro ljudi koji su se zatekli na njemu, ali su, srećom, preživeli. Junak je bio ribar iz Sremske Kamenice, sada pokojni Velimir Teodorović, poznatiji kao Velja ribar, kasnije dobitnik priznanja "Novosti" u akciji "Najplemenitiji podvig". Na istom mestu sagrađen je istovetni most, i otvoren je u oktobru 2005. godine.

Petrovaradinski most danas / Foto Nenad Karlić


BURNA ISTORIJA GRAĐEN od 1921. do 1928. godine, u čast rođenja princa Tomislava Karađorđevića, čije je ime i poneo, Varadinski most je prvi put srušen 1941. godine, kada ga je minirala jugoslovenska vojska, kasnije ga Nemci obnovili, a zatim 1944. srušili prilikom povlačenja. Ovaj most je prvi koji je obnovljen posle Drugog svetskog rata, a izgrađen je u rekordnom roku od 160 dana. Nosio je ime maršala Tita, koji ga je u januaru 1946. svečano otvorio.
SPOMENIK SVIM STRADALIMA

SPOMEN-ploča sa Olegovim imenom kod Varadinskog mosta, podseća na njegovo stradanje, nije zaboravljen, a Milivoj, krepki starina, gotovo svakog dana do nje prošeta.

- Svi stradali iz ovog grada u ratovima od devedesetih do 1999. godine, ne smeju biti zaboravljeni i treba im podići spomenik, ili makar spomen-ploču sa imenima 313 njih - smatra Milivoj, koji je pre četiri godine pokrenuo ovu inicijativu.

Prošlog proleća je razgovarao sa gradonačelnikom Milošem Vučevićem, koji je podržao njegovu ideju.


OPEVANI U PESMAMA

ŽAL za porušenim mostovima, neki Novosađani su iskazali i stihovima. Jedna od njih, Desanka Vujadinović Gvozdenović, u svojoj knjizi "Zapisi srca", dve pesme je posvetila Varadinskom, Mostu slobode i Žeželjevom. Mostove srušene pre dve decenije, zamenili su novi, ali se ova penzionerka nostalgično seća pređašnjih:

"Gledam Dunav kako tužno teče,

zanemeo, pa ništa ne reče,

u meni se bol velika stvara,

stadosmo bez svojih drugara.

Bez Slobode, bez Žećelja i staroga Varadina.

Nestadoše sva tri mosta, zato Dunav tužan osta"


Stihovi druge pesme kažu:


"Ko su bili ljudi bez morala.

Da se drznu mog Dunava plava,

dok je mirno ležao da spava,

da mu sruše sva tri mosta davna."