NEMAM ja od koga da se krijem! Ovo je moja zemlja, ovo je Srbija!

Bile su ovo poslednje reči potpukovnika Boška Lemića (47), načelnika ARJ PVO 549. mehanizovane brigade Vojske Jugoslavije. Sećaju se njegovi saborci da ih je, nekoliko trenutaka pre nego što se 1. juna 1999. vinuo u legendu, izgovorio s mnogo ponosa prkoseći tepihu bombi kojima su NATO bombarderi od Paštrika stvarali pakao na zemlji. Znao je da na otvorenom ne može preživeti bombardovanje, ali je ostao da, i po cenu života, komanduje jedinicama.

- Kada su bombarderi B-52 bacili tone bombi na Planeju i Šeh-mahalu, pogođena je kuća gde je bilo izmešteno komandno mesto 549. brigade sa potpukovnicima Đokićem i Lemićem, i oko 30 vojnika - zapisao je u svoj ratni dnevnik general Nebojša Pavković svedočenje očevidaca. - Tada su se svi, osim Lemića, sklonili u podrum. On je napustio sklonište. Izašao je da komanduje protivvazdušnom odbranom, jer u podrumu nije imao vezu sa jedinicama zbog neprekidnog bombardovanja i raketiranja položaja. Njegovo telo je pronađeno, sa telima još sedam boraca, nedaleko od komandnog mesta. Lemićevo junaštvo i herojska pogibija sve nas su duboko potresli.

Dve decenije posle njegove obilićevske pogibije, osim saboraca s kojima je u paklu Paštrika iskovao čuvene reči: "Nema nazad, iza je Srbija", nažalost, malo ko zna. Supruga Branislava (62) i ćerka Nirvana (35), brižljivo čuvaju uspomenu na njega. Za minulih 20 godina, o suprugu i ocu, prvi put razgovaraju sa novinarima.

- Znajući koliko je voleo svoju zemlju i svoje vojnike, koliko je bio odvažan i hrabar, gotovo da ga vidim kako napušta sklonište i čujem kako izgovara te poslednje reči - tiho govori Branislava Lemić. - Dao bi poslednju kap krvi za otadžbinu i svoje vojnike... Takav je oduvek bio. Nama dvema, sestri Nadi, bratu Čedomiru i celoj porodici on je ponos. Naš heroj. A, opet, sve bismo dali samo da nam je živ...


PROČITAJTE I: Bez izvinjenja i dve decenije od bombardovanja



Suze koje je pokušavala da obuzda, Branislava više ne može da zadrži. Posle bolnog uzdaha, kaže:

Boško Lemić

- Bio je najbolji suprug i otac. Poslednji put smo ga videli sedam dana pre pogibije. Došao je na dva dana da nas vidi. Živeli smo u sobici od devet kvadrata u kolektivnom smeštaju kod porodilišta na Zvezdari od septembra 1991, kada smo izbegli iz Zadra. Krenuli smo do Bulevara da se prošetamo i da se on podšiša, ali njemu je na prvom mestu bilo da ode do pošte. Izvadio je papir sa brojevima telefona roditelja svojih vojnika, a pored svakog imena bila je poneka poruka. Sve ih je pozvao i preneo im poruke od dece. Takav je bio naš Boško.

Svaki detalj poslednjeg dana provedenog sa ocem, zanavek je sačuvala u srcu i Boškova ćerka Nirvana.

- Uvek je bio optimista, moj zaštitnik, moj heroj - govori nam Nirvana. - Uprkos svim strahotama sa kojima su se suočavali, on je pronalazio način da me zaštiti od surove realnosti. Tog dana na Bulevaru oglasile su se sirene za početak vazdušnog napada. Nije mi bilo svejedno. On me zagrlio i rekao: "Ne boj se, tata je ovde. Sve će biti u redu. Ma, ništa ovo nije, u poređenju sa onim što se dešava dole." Mislio je na Paštrik. Bilo je to jedini put, u čitavoj njegovoj karijeri, da je preda mnom rekao nešto o poslu. A, kao i njegovi saborci, prolazio je kroz pakao. Zato želim da država i o poginulima i o preživelima, kao i o njihovim porodicama, brine i omogući im dostojanstven život. Jer, najvrednije što su imali, svoj život, dali su za otadžbinu.


PROČITAJTE I: OTKRIVENA NAJVEĆA TAJNA BOMBARDOVANjA: Milošević godinama pokušavao da kupi S-300, da je uspeo ne bi smeli da izvedu agresiju, Jeljcin nas je izdao 1999!



Otišao je, sećaju se Branislava i Nirvana, poljubivši i dugo grleći obe. Oprostio se i sa sestrom.

- Svi smo imali utisak da je znao kao da je to poslednji put - govori Branislava. - Iz Prizrena se javio da je stigao, i tako u isto vreme naredna četiri jutra. Sve do 30. maja. Onda tri dana muk... Nikada nije bilo tako. Srce mi je govorilo da nešto ne valja... Osećala sam, znala sam da je poginuo i pre nego što su nam javili...

Uz najviše vojne počasti, potpukovnik Boško Lemić sahranjen je na groblju Lešće u Beogradu. Posthumno je unapređen u čin pukovnika i 16. juna 1999. odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena.

VEČNOST Boško Lemić (desno) sa saborcima

EKSPERT ZA "IGLU" I "STRELU"

POTPUKOVNIK Boško Lemić rođen je u selu Bijela kod Daruvara. Vojnu akademiju završio je u Beogradu, potom je predavao u Školskom centru ARJ RV PVO u Zadru. Bio je jedan od dvojice oficira eksperata SFRJ koji su se u Moskvi obučavali na prenosnim PVO sistemima "Igla" i "Strela 3". Pripreman je da bude vojni ataše SFRJ u Moskvi. Posle početka građanskog rata, premešten je u Rajlovac, 1992. u Batajnicu, pa dve godine na ratište u Okučane. Od 1995. bio je načelnik ARJ PVO 549. mehanizovane brigade VJ u Prizrenu.


SLIKA ZAUVEK U SRCU

IMAMO samo nekoliko Boškovih slika u uniformi, iako je gotovo ceo život proveo u njoj - priča Branislava Lemić. - Kada je zbog rata 1991. iz Zadra prekomandovan u Rajlovac kod Sarajeva, nije ništa poneo sa sobom, a Nirvana i ja smo iz Zadra, septembra te godine, izašle samo sa mojom torbicom i njenim rancem za školu. I kasnije kada smo se preseljavale, i to nešto fotografija što smo imali, zagubilo se. Ali, živa Boškova slika je zauvek u našim srcima.