LIČNI STAV: Koban i častan istorijski dan

OVE godine ne obeležavam 24. mart sa svojima. Sedim sam u vozu, u Mongoliji, negde između Bajkala i Pekinga. Okrugli jubileji tog kobnog i časnog dana naše istorije uvek me, izgleda, odvode na kakvo daleko preispitivanje.

Za desetu godišnjicu sam bio u Beogradu, no te iste noći odleteo sam na čudesno putovanje u Indiju. Tada sam mislio: i dobro je što sam otišao. Moja skromna inicijativa za objavljivanje spomen-razglednica o "bombardanu" prošla je nezapaženo. U srpskoj politici, medijima, a i u narodu, vladao je kao neki stid. U izopačenoj psihologiji krajnjeg nasilja sve se premeta. Napadnuti se priklanja agresoru, pa ga kadgod i brani protiv sopstvenih oslobodilaca, kao što se desilo prilikom otmice u Stokholmu (otud i istoimeni sindrom). Krvnik treba da se umili ne bi li oprostio žrtvi, kako piše Simović, ako se ne varam, u "Putujućem pozorištu Topalović".

Već je nemački istoričar Vinfrid Georg Zebald, u knjizi "O razaranju", objasnio kako je anglosaksonsko masovno bombardovanje civila u Drugom svetskom ratu dubinski smrvilo psihu Nemaca i zadojene naciste preokrenulo u najusrdnije sluge posleratnog američkog poretka.

Srbi nisu Nemci, daleko od toga, no efekat nesrazmernog razaranja bio je prilično sličan. S oduševljenjem su u tuđu korist i pod daljinskim upravljačem svrgli izabranog predsednika. Donedavno su se neki još iskreno trudili da se dodvore atlantskim bosovima. No, dvadeset godina je ipak prošlo, od Zapada još samo maloumni mogu ikakvog dobra da očekuju, te se sada radi o dodvoravanju iz čiste računice. Bar se tako nadam.

Pročitajte još: Rusija: Bombardovanje Jugoslavije će ostati zauvek crna mrlja na reputaciji NATO-a

Opet, mi kao da nikada nismo sagledali značenje kolosalnog zločina koji je čak poremetio drevne putanje ptica selica tog proleća 1999. (jer od bombardera više nije bilo mesta za njih na evropskom nebu). Kao da smo, u neku ruku, to progutali kao neki film, ili san, ili kao da se nekom drugom desilo.

Savršeno se sećam tog 24. marta 1999. Uveče sam otišao sa prijateljicom u srpski klub u jednom švajcarskom gradiću, da bismo tamo pogledali sudbonosne vesti. Za dva ili tri stola su sedeli gastarbajteri, pili pivo i igrali karte. Samo nas dvoje smo se upiljili u ekran kada se pojavio ispijeni lik nekog pukovnika koji je svečano i mirno najavio početak napada. Ostali su se samo osvrnuli.

Iste večeri javili su mi se sa Prvog kanala švajcarskog radija s predlogom da se izrazim na jutarnjim vestima. Bio sam siguran da su isto predložili i nekom Šiptaru, te da mi neće dati mnogo prostora. A šta uopšte ima da se kaže pred takvom gadošću?

Oklevao sam, no reših da ipak odem, jer stvari valja imenovati. Imao sam samo tri rečenice da kažem, i naučio sam ih napamet.

Sutradan sve beše po scenariju. Tu je bio cmizdravi Šiptar koji je ljubio u detonator svaku bombu koja padne na Srbiju (ne predviđajući da će gusto da padaju i na "njegovo Kosovo", do uranijumskog trovanja). Jadikovalo se, nagađalo. Kad mi dadoše reč, lagano izrecitovah:

"Od ovog trenutka zapadne sile preuzimaju punu odgovornost za sve što će se desiti na tlu Srbije. Ja se samo molim za vojnike i civile koji će poginuti tokom ove agresije, a istovremeno im zavidim što više neće morati da trpe neljudske njuške vaših vođa. Ništa drugo nemam da izjavim."Te učtivo dočekah kraj debate.

Nekoliko godina kasnije, nepoznat čovek mi priđe u restoranu. "Izvinite", reče, "vaš glas mi je poznat. Jeste li vi onaj Srbin koji je govorio na radiju, marta '99?" - "Jesam." U tom trenutku taj sredovečni Švajcarac me je zagrlio sa suzama u očima. "Hvala vam. Sad smo shvatili. Niste sami!"

Dvadeset četvrti mart je otvorio oči celom svetu, pre svega u Rusiji. Bez njega sigurno ne bi bilo putinovskog preobraženja, niti povratka Krima. Svi Rusi se sećaju tih dana sa užasom koji ne ublažava naš, srpski, šeretski nagon. Dvadeset četvrti mart obeležava duhovni početak pada zapadnog vlasništva nad planetom. To valjda svi znaju - sem Srba.