Na monaškom groblju Manastira Lelić, u istomenom selu odakle je rođen sveti vladika Nikolaj, kraj crkve u kojoj su mošti tog srpskog svetitelja, od aprila 2018. godine, arhimandrit Avakum Đukanović(86).

Na čelu te svetinje, u koju je došao iz Manastira Tronoša, bio je više od 17 godina. Upokojio se, baš na Vaksrs, posle liturgije, vaskršnjeg ručka i druženja sa monaštvom i vernicima. Ostale su, manje od sat vremena pre smerti, zabeležene njegove reči, svečane, tople, odabrane o našem najradosnijem prazniku i njegovom znanjenju.Jednostavno, posle toga je zaspao „kao jagnje“ i nije se probudio.

Arhimandrit Avakum je, inače, sa arhimandritom Antonijem (Đurđević) došao u Manastir Tronošu, davne 1960. godine, kada je bila porušena, zarasla u korov, napuštena….Stigli su iz Manastira Pustinja, kod Valjeva, punu želje i za rad i za delanje na „njivi Gospodnjoj“ i, uz verujući narod, vladiku Jovana Velimirovića i bratstvo, uspeli, praktično iz pepela, da podignu ovu bogomolju, koju su slavni Nemanjići podigli pre više od sedam vekova. nekoliko hiljada vernika iz svih krajeva Srbije, ali i iz RS i inostranstva.

Pročitajte još: UMRO JEDAN OD NAJUGLEDNIJIH ARHIMANDRITA U SPC: Stalo srce oca Avakuma

Narod Jadra, Rađevine, Azbukovice, ali i iz drugih delova Srbije, Republike Srpske, BiH i inostranstva, koji su dolazili u Tronošu obožavali su ga, ne samo zbog gostoprimstva, već zbog topline, blagotvornosti i njegovih molitvi i reči, posle bogosluženja.Jedan je od onih monaha koji je dao velik pečat vraćanja naroda veri svojoj, posebno među mladima za koje je, uvek, imao i savet, i utehu i podršku da pruži.


- Srećan sam što sam imao snage da dođem u našu Tronošu, na ovaj veliki jubilej i kanonizaciju arhimandrita Stefana, ali i zato što me je najtoplije pozdravio i pitao za zdravlje i Lelić naš patrijarh Irinej, koga neizmerno cenim i poštujem, još i dok nije postao vladika - rekao je autoru ovih redova „ otac Avakum, prošlog leta kada je prisustvovao jubileju sedam vekova Manastoira Tronoše, kojoj je posvetio najveći deo života, gde su ga meštani Jadra doživljavali uvek kao svog najrođenijeg člana porodice, monaha starog kova, kome su Crkva i njeni vernici bila sve u životu.


Lozničane i Jadrane je, zaista, „u srcu nosio“.Teško mu je palo što je, zbog potrebe službe, morao da ode iz te bogomolje, ali se ispostavilo se da je to dobro za crkvu, jer je Manastir Lelić zablistao punim sjajem tek kad je on ušao u tu bogomolju, čije je rukovođenje posle njega, blagoslovom vladike valjevskog Milutina, preuzeo njegov učenik od malih nogu, sjajan duhovnik i čovek, jeromonah Georgije (Mićić), koji svojim delom, i danas, pokazuje da je divno čedo oca Avakuma.