SVI ideali sveta ne vrede suze jednog deteta.

Prati nas ova poruka velikog Dostojevskog dok putujemo u Smederevo da zagrlimo Anu Milosavljević, onu devojčicu iz Graca kod Vučitrna, sa zaleđenom suzom na obrazu. Lice ove curice, sa koga se čitaju svi strahovi i patnje, lice je svakog srpskog kosmetskog deteta koje pamti pogrom, u proleće 2004. Koje pamti geto opasano žicama koje su trajale. Žica danas nema... One su u dušama. One su u srcima. One traju.

Decenija i po je od pogroma, a 17. mart je u Aninom sećanju. Živ, kao da se dešava sad. Upravo sad. Ona je, tada, imala nepunih šest godina. Bila je Petrović. Danas je Milosavljević. Majka šestomesečne Aleksandre. Supruga. Mašinski tehničar. Živi nadomak Smedereva i sa svojim Njegošem Milosavljevićem ušuškava topli dom za njihovu malenu curicu ispod podstanarskog krova.

- Biće nas još, tome se nadamo i to planiramo, samo da se skućimo - kaže nam Ana. - To je naš san, i on potiskuje traume mog detinjstva iz tog nesrećnog marta. A da li je lako? Nije.

Dočekali su reportere "Novosti" po starom, kosmetskom običaju. Njegoš, na kapiji, sa flašom zavičajne rakije. Ona, na vratima iznajmljenog prizemlja. Sudbina je udesila da smo, osim Aninog muža, svi bili u istom sastavu kao onog nesrećnog proleća 2004. i pogroma, kada je nastala potresna Anina fotografija. Taj prizor bio je na naslovnici knjige "Suze Kosmeta", na špicama filmskih dokumenata, na bilbordima... Naš foto-reporter Igor Marinković je svojom kamerom uhvatio Aninu suzu, koja ne prestaje da peče. Utoliko su naši zagrljaji bili jači. I, potrajali su.

Vratile su se slike. Ponovo nas potresle... Pred nama je bio dan kada je jaukao srpski Kosmet.

PROČITAJTE I:Četvorka iz OVK predvodila pogrom

- Eto, poriljali smo baštu, zasejaćemo povrće - prekinuo je Njegoš trenutke bez reči, ponovo pokrenute suze. - I zumbuli će uskoro da nam procvetaju... I naše lale.

Ali, najlepši cvet ovih mladih ljudi je u podstanarskoj sobici. U krevetiću ispod prozora bila je budna njihova Aleksandra. Negovana beba. Nasmejana. Mama joj malenu glavicu ukrasila belim mašnicom i lepo je obukla. Na nožicama joj bele čipkane čarapice. Povremeno, gleda u nas kao u čuda, ali se ne buni. Guče i upliće prstićima.


Ana ovog marta 2019, sa svojom porodicom / Foto Igor Marinković


- Luče naše - tepaju joj Ana i Njegoš, i podižu je da nastane nova fotografija. Fotografija sreće, uz koju je Anino sećanje na pogrom lakše.

- To što se dogodilo u martu 2004, u mojoj duši je trajno - govori Ana, tiho. - Svako dete koje je to doživelo, ne može da zaboravi. To je večno. To boli i kad utehu tražim na licu naše bebe.

Vraćamo vreme.

POŽAR IM UNIŠTIO SVE KADA je, pre pet godina, u Smederevu počeo da radi Njegoš Milosavljević, u prvoj je udario temelje nove kuće. Svaki dinar - u kuću. Tako rade srpska kosovska deca. Malo-pomalo, pa sprat, pa nameštaj... Pre nego što će se oženiti Anom, požar mu je uništio gotovo sve. Njegoš je jedan od nekoliko smederevskih domaćina kojima su, u istoj noći, neki beskućnici zapalili imovinu. Procenjena je šteta, beskućnici nemaju od čega da je isplate. Zato su Ana i Njegoš podstanari.
Sa mamom Marijom, Ana je iz Graca došla u Mitrovicu, da pazare, kada se dogodio pogrom. Od južne strane Ibra stizali su nesrećni ljudi sa zavežljajima i torbama u kojima je stao čitav njihov život. Oni, gonjeni iz svojih kuća. Monaštvo, gonjeno iz svojih svetinja. Iza je ostajao put koji je goreo. Ruševine i pepeo. Do Severne Mitrovice bili su presečeni svi putevi. Tri dana je Ana sa mamom bila odvojena od braće i sestara, u Gracama. Niti su oni znali za njih, niti su one znale kada će i da li će moći da se vrate.

Anu i Mariju zatekli smo ispred sedišta Unmika. Privijala se uz majku i drhtala. Marija je govorila da ne zna šta joj je sa porodicom u Gracama. Prognani narod je vrištao, tražio pomoć, koje nije bilo. Malena Ana ni glasa nije pustila. Samo je drhtala i samo su tekle njene suze.


PROČITAJTE I: Kosovski političari iza pogroma iz 2004.

- Najteže mi je kada se vraćam, tamo, u Grace. Tamo su moji. Bore se da sačuvaju svaki pedalj naše imovine - priča nam. - Strahujem i za njih, a strahujem i za bebu. Svaki put, a obavezno na praznike, i nju povedemo tamo... Ponekad sanjam taj mart. Pre neku noć, sanjala sam da su se ti dani vratili. Onda, uz grudi privijem moju bebu. Grejem ja nju, greje ona mene. I, lakše je.

Malena sobica, oseća se vlaga, ali je ljubav ovde gotovo opipljiva. Ovi mladi ljudi se vole. Njegoš je Anu upoznao u Mitrovici, posle njene završene srednje mašinske škole. Ubrzo ju je zaprosio. I on je mašinac. Pet godina već živi i radi u Smederevu, a rodom je iz Brnjaka, u Zubinom Potoku. Zaposlen je u preduzeću "Milan Blagojević" na poslovima programera. Ima dvadeset šest godina, i pet - radnog staža. Toliko je i stariji od Ane.

- Zadovoljan sam, mogu da kažem i srećan - govori Njegoš. A osmeh mu je na licu, u očima. - U fabrici poštuju radnika, poštuju zakon. I ja poštujem to što moja porodica ima sigurnost.

Vreme rastanka. Ispraćaju nas, opet, do kapije. Kažu da u septembru planiraju propuštenu svadbu. Biće po kosovskom, srpskom običaju. Tada će i malena Aleksandra biti krštena.

- Pozvaćemo vas - kažu Ana i Njegoš.

- Doći ćemo. Srećno vam, draga deco.