AUTORSKI TEKST PROTOJEREJA VLADANA SIMIĆA: Vreme je za jedan korak više

Zima, januar 1942. godine. Bačka pokrivena snegom. Ledom okovani Dunav i Tisa...

Kada bi ovim rečima počeo nekakav roman ili pripovetka, čitalac bi mogao pomisliti kako je pravi srećković kada se baš u njegovim rukama zadesila knjiga koja počinje ovako idiličnom slikom. Ali zima i ledeni januar '42. godine bili su tako daleko od bilo kakve idile, a tako blizu najstrašnije zamišljenoj predstavi pakla i iskonskog zla. Kažu da rat u čoveku izaziva sve najgore i najbolje, i to je verovatno istina. I ovaj rat je izazvao veliko stradanje ljudi, čitavog naroda, zverski ubijenih samo zato što su bili to što jesu i što se ta činjenica, kao i broj ljudi i prostor na kome su živeli, nisu uklapali u planove njihovih dželata. Pokazao je najstrašniju sliku palog čoveka i najtamnije strane njegove prirode, ali je, istovremeno, pokazao i onaj deo ljudske ličnosti koji se čuva kao najveća svetinja, za ugled pokolenjima. Ti malobrojni pojedinci, koji nisu bili spremni da se odreknu svoje čovečnosti zarad utapanja u masu, zaslepljenu mržnjom i žednu krvi, osvetlali su obraz čovečanstva.

Ko je taj narod i ko su njegovi dželati?

Donedavno se o ovome nije ni govorilo, nije se smelo, pa nije ni čudno što se danas, kada nas od tog pogroma deli gotovo osam decenija, može i mora postaviti ovo pitanje. Suviše dugo smo ćutali, u ime lažnog bratstva i izmišljenog jedinstva. Jedino je Crkva, zajedno sa porodicama ubijenih, čuvala istinu i negovala spomen na sve žrtve. Sada, kada je valjda slobodno govoriti, nema potpune tišine, ali se stidljivo, jedva čujnim šapatom, makar jednom godišnje - na parastosima i pomenima nevinim žrtvama - kaže poneka uopštena fraza: Ubijeni su naši sugrađani, rukom Hortijevih fašista. Neko se osmeli pa doda i to da su žrtve bili Jevreji, Srbi i Romi, ali već tada se nad svima nama nadvija neka nevidljiva ruka koju smo, izgleda, naučili da vidimo i tamo gde je nema, ili je barem ne bi smelo biti, koja nas odmah povuče korak unazad. Naviknutima na strah i podaništvo, to nam je sasvim dovoljno da u sebi progutamo sve ono što bi se moralo reći i što bi se jedino moglo nazvati pravom istinom.

Srpski narod u Bačkoj i na drugim stratištima, pogotovo u NDH, nije stradao kao nekakva kolateralna šteta Holokausta i krvavog pohoda Hitlera i njegovih satelita na decu Avramovu. Naprotiv. Srbi bi sigurno bili žrtve i da se na prostoru na kojem su vekovima živeli nikada nije pojavio nijedan pripadnik Mojsijeve vere, iz prostog razloga što su Srbi ubijani jer su Srbi, i što su pravoslavne vere. To je istina. Time se nimalo ne umanjuju stradanja bratskog jevrejskog naroda, niti se omalovažava stradanje bilo kojeg naroda i pojedinca - znanog ili neznanog - nego se istina iznosi na videlo, bez suvišnih i uobičajenih fraza.

PROČITAJTE I:MOLITVA U PODNE: Novosađani obeležavaju godišnjicu zloglasne racije

U Bačkoj, ili tačnije u Šajkaškoj, Novom Sadu i Bečeju, 1942. godine, smišljenom akcijom koja je dobila eufemistički naziv Racija, ubijeni su i pod led Tise i Dunava bačeni (neki su bili živi) Srbi i Jevreji, a u pojedinačnim slučajevima stradali su i nedužni pripadnici drugih naroda, poput Roma, Rusina, Slovaka i drugih. Ostale nevine žrtve nisu bile sistematski ubijane kao pripadnici određenog naroda, nego zbog spleta raznih okolnosti. Neki su hrabro ostajali uz svoje susede i prijatelje koji su odvođeni na gubilište, a istina je i da je faktor pljačke imovine ubijenih bio čest povod za upis na listu sa koje se moglo otići samo pod led. Ovu istinu dokazuju spiskovi poznatih žrtava, koji svakako nisu potpuni i verovatno je da nikada neće biti konačni, ali je potpuno jasno da su stradala mesta u kojima su u najvećem broju živeli Srbi. Nisu stradali pripadnici nekih vojnih odreda, ili samo politički prvaci i bundžije protiv okupatorske vlasti, niti komunisti i partizani, kojih tada u Bačkoj nije bilo ni u tragovima, nego običan svet: učitelji, lekari, sveštenici, advokati, zanatlije, paori... Spiskovi su, kao što se zna, ali se ne govori, unapred pripremani, i od njih se nije odstupalo. Starci, žene, deca, čak i odojčad - niko nije pošteđen.

To je, ukratko, odgovor na pitanje ko je taj narod.

A dželati?

Parastos Srbima koje su ubili i pod led bacili mađarski fašisti

Oni koji su izvršili zločin nisu bili samo vojska koja je slušala naređenja i komande zloglasnog hitlerovskog poslušnika Mikloša Hortija. Bili su to i tadašnji susedi i sugrađani žrtava. Neki su dovođeni iz susedne države, neki iz susednih mesta, a neki iz obližnjih ulica. Da bi se i u novom dobu i okolnostima i dalje koračalo putem "najvećeg sina naših naroda i narodnosti", za koji put smo se obavezali zakletvom, pionirskim maramama i partijskim knjižicama, dobijenim privilegijama i foteljama, da sa njega nikada nećemo skrenuti, istina je morala da ponovo pokrije svoje lice. Zato i danas često slušamo briselski intoniranu priču da su krivi Hortijevi fašisti, iako Mađarska u vreme Hortija nije bila diktatura, niti fašizam i parlamentarizam mogu ići ruku pod ruku. Da bi se došlo do odgovora na pitanje ko su bili dželati, najpre se mora postaviti pitanje ZAŠTO se odigrao ovaj krvavi pir. Tako ćemo saznati i KOME je to bilo potrebno.

Iako je moguće ići dalje u istoriju, dovoljno je da se zadržimo na samo nekoliko činjenica. Srbi u Austrougarskoj nikada nisu uživali poverenje Mađara, niti su im Srbi verovali, a kulminacija tog sukoba najbolje se pokazala tokom Mađarske bune. I dok su se Srbi borili za svoju slobodu i na Majskoj skupštini proglasili Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, Mađari su iz svojih nacionalnih interesa činili sve da ih u tome spreče. Sve što su za sebe tražili od Beča, Mađari nisu bili voljni da daju drugim narodima u okviru Ugarske. Uz velike žrtve na obe strane, Srbi su izvojevali pobedu. Posle ukidanja Vojvodstva, koje je trajalo svega desetak godina, Srbi su se politički putem, oslanjajući se ponekad na Beč, a ponekad i na Peštu, borili za svoja prava.

Teškim danima se nije nazirao kraj, već je srpski narod čekalo još jedno stradanje u Velikom ratu. Opet su na jednoj strani bili Srbi a na drugoj Mađari. Završetkom rata i nestajanjem Austrougarske, Srbi se, kao pobednici, konačno oslobađaju i prisajedinjuju Kraljevini Srbiji. Za Mađare, to je još jedan veliki poraz. Razumljivo, za njih je to vreme kada su izgubili svoje južne krajeve, što je značilo da su ostali bez gotovo dve trećine teritorije. I pored Sporazuma o večnom prijateljstvu, koji su potpisali sa Kraljevinom Jugoslavijom 1940. godine, početak Drugog svetskog rata u našoj zemlji Mađarima daje novu nadu da mogu povratiti izgubljene teritorije. Oni koji su svojom krvlju i znojem iskapanim na Drini, Ceru, Kolubari, albanskim vrletima, Solunskom frontu i Kajmakčalanu zadužili otadžbinu, a ona im uzvratila naselivši ih uz njihove sunarodnike preko Save i Dunava, postali su prva meta Mađara u započetom svetskom sukobu. U okupaciji jugoslovenskih teritorija je učestvovalo oko 80.000 mađarskih vojnika. U saradnji sa Hitlerovim generalima, Mađarska je izradila plan rasporeda svojih jedinica za upad u Jugoslaviju. Na dan proglašenja NDH, mađarska vlada odobrava regentovu zapovest o ratnim operacijama u južnim krajevima i izdaje Proklamaciju mađarskom narodu da je vojna intervencija neophodna zarad navodne zaštite mađarskog življa.

Već u toku noći, između 10. i 11. aprila 1941. godine, mađarska vojska prelazi granicu sa Jugoslavijom i, prilikom zaposedanja Bačke, lišava života više od 3.500 ljudi (mahom Srba), a preko 10.000 ljudi izlaže svirepoj torturi. Među prvim odlukama okupatora bila je naredba vojnog zapovedništva, od 25. aprila 1941. godine, koja se odnosila prvenstveno na Srbe, Jevreje i Rome:

"Sva ona lica koja pre 31. oktobra 1918. godine nisu imala opštinsku zavičajnost na području Velike Mađarske (bez Hrvatske), a nisu ni potomci ovakvih lica, tj. useljenici ili kolonisti, dužna su napustiti područje države u roku od tri dana, počevši od 28. ovog meseca. Na iseljenje obavezni mogu sobom poneti - osim dragocenosti - one pokretnosti koje sobom mogu odneti, nadalje onoliko gotovog novca koliko je potrebno za pokriće najnužnijih izdataka nastalih sa iseljenjem. Svaki iseljenik dužan je držati se putnog pravca u Srbiju preko Petrovaradina, te područje Hrvatske preko Mitrovice napustiti za jedan dan. One koji svojoj gornjoj dužnosti - ma iz kog razloga - ne udovolje, odstraniću brahijalnom silom, u kom slučaju gube ova lica, pored drugih kazni, i ovom naredbom njima osigurane pogodnosti... Svaki useljenik druge narodnosti dužan je u vremenu od 1. do 10. maja prijaviti se lično kod ujvideskog odeljenja mađ. kralj. policije."

PROČITAJTE I: Selo traži drugog popa

Posle ove vojno-policijske akcije, koja bi se mogla nazvati prvim udarom na civilno stanovništvo Bačke, u kojem se kao simbol stradanja izdavaja selo Sirig, usledio je pakleni plan promene nacionalne strukture stanovništva na tom prostoru. U svim udžbenicima sveta, ova zločinačka namera se naziva genocidom ili etničkim čišćenjem. Jedino je kod nas dobila svoj eufemistički oblik i poznata je kao Racija! Pojam pod kojim se podrazumeva i potraga lokalne policije za jednim odbeglim kriminalcem, kao i akcija u cilju preventivnih mera suzbijanja nezakonitih radnji, trebalo je da posluži za prikrivanje činjenica o razmerama ovog zločina.

Autentična fotografija iz januara 1942.

Kada znamo sve ovo, nije teško odgovoriti na pitanje koje nema istinitog odgovora već 77 godina. Dakle, genocid ili etničko čišćenje nad Srbima, u januaru 1942. godine, na prostoru Bačke, izvršili su Mađari u svojoj težnji da povrate izgubljene teritorije u Velikom ratu i da promenom etničkog sastava stanovništva, odnosno ubijanjem i proterivanjem Srba i Jevreja, i naseljavanjem mađarskog stanovništva, zauvek reše pitanje svoje južne granice. Ovaj pogrom je izvršen na najsvirepiji način i pri tome nije bilo nikakvog kriterijuma koji bi poštedeo makar najosetljiviji deo populacije. Ubijani su svi koji su bili na spisku. A prvi redovi krvavih spiskova popunjeni su imenima srpskih dobrovoljaca, dobrostojećih starosedelaca i intelektualne elite. Iz lične koristi, spiskove su unapred pripremali mahom Mađari koji su živeli zajedno sa Srbima i Jevrejima, a jedan deo je preuzet sa ranijih spiskova povratnika iz zarobljeništva.

Bilo je to vreme kada se za jednu kravu ili ugojeno svinjče ubijala cela porodica. U tom krvavom metežu izdvaja se stradanje porodice Jelene Jovandić, koja je u Novosadskoj raciji, u jednom trenu, izgubila petoricu sinova. Posle takve tragedije, ona je ipak smogla snage da po završetku rata izjavi: "Ja ne znam ko je ubio moje sinove, jer su žandarmi i vojnici bili potpuno nepoznati. Ne mogu da kažem da li nas je neko potkazao, ili doveo vojnike i žandarme da ubiju moje sinove, jer smo mi sa svima dobro živeli, a lične neprijatelje nismo imali."

Da bi istina potpuno otkrila svoje lice, mora se reći i to da je bilo i onih pripadnika mađarskog i nemačkog naroda koji nisu pristajali na ovaj zločin. Kako već reče jedan naš ugledni arhijerej: Endre Bajči Žilinski i Pal Teleki sprali su sramotu sa lica svoga naroda. U Kovilju i Kaću, meštani Mađari i Nemci stali su na ulaz u svoja sela i nisu dozvolili zlikovcima iz svog naroda da izvrše pokolj nad njihovim susedima i prijateljima. Oni su, kao i mnogi drugi, osvetlali obraz svojih sunarodnika.

Greše svi oni koji misle da bi istina o ovom zločinu bila kamen spoticanja između Srba i Mađara, i da je zbog zajedničke budućnosti valja prikriti. Kamen spoticanja, ili nepremostiva provalija između ova dva naroda koji vekovima žive zajedno, jedino može biti skrivanje potpune istine, njeno izobličavanje i prekrajanje. Tek kada se otkrije i jasno kaže i prihvati cela istina, bez ulepšavanja i odvratnih eufemizama, oba naroda će u potpunosti moći da grade zajedničku budućnost. Istorija nas uči da drugog puta nema.

Šta bi se dogodilo sa nemačkim narodom da se nije hrabro suočio sa zločinima svojih sunarodnika, koji su u cilju prosperiteta arijevske rase ubili milione ljudi? Da li bi se ikada oporavili kao narod da su sve pripisali nacistima i Hitleru, iako su dobro znali da su njihovi najbliži, na koje su bili ponosni, neretko sa pesmom na usnama i u potpunoj poslušnosti, vođeni istom idejom, išli da porobe Evropu i svet? Ko je činio hitlerovsku omladinu, a ko pripadnike Vermahta i SS trupa? Hitler sam ne bi mogao da učini ništa. I u ovom slučaju stvar se ne može generalizovati, jer su i mnogi Nemci osetili svu težinu neslaganja sa nacističkim idejama i svirepim načinom njihovog sprovođenja. Zato je jedini put ka oslobođenju osećanja krivice za milionske žrtve, pa i one iz sopstvenih redova, bio da nemački narod pogleda istini u oči i da iz nje izvuče pouke.

A šta je sa nama?

Mi još imamo neobjašnjivu potrebu da se izvinjavamo što smo bili žrtve. Kao da to što se dogodilo nije problem, jer smo navikli da duboko zakopavamo svoje rane i sećanje. Svaki čovek koji drži do istine i pravde, i sebe smatra pristojnom osobom i pripadnikom civilizovanog naroda, ne može zameriti Srbima što se sećaju i ne zaboravljaju, niti im može ubrojati u greh želju i potrebu da žrtve iz svog naroda ne prepuste zaboravu. Naše sećanje nije poziv na osvetu, ne daj Bože, ili na udaljavanje od naših sugrađana i naših zemljaka Mađara. Kultura sećanja jeste preduslov opstanka identiteta svih naroda koji vekovima zajedno žive na ovim prostorima i zbog toga je potrebnija nama i budućim generacijama nego onima kojih se sećamo. Ona je poziv svima da zajedno naučimo istorijsku lekciju koja nas uči da se ovakvo zlo više nikada, nikome i nigde ne sme ponoviti. Ova lekcija mora biti u potpunosti istinita, ili ćemo uzalud preuzeti posao Sizifa.

Zato je neophodno da istorijski udžbenici i čitanke ne ostanu prazni kao do sada. Da nevine žrtve dobiju memorijalni centar gde će srpska, jevrejska, romska, rusinska, slovačka, mađarska, nemačka i sva druga deca i naraštaji moći da saznaju istinu. Da bez tereta prošlosti, koji smo ćutanjem i zataškavanjem stavili na njihova nejaka pleća, zajedno žive i raduju se životu u našoj zajedničkoj državi Srbiji. Kako da se nauče empatiji i kako da veruju jedni drugima kada su okrenuti samo sebi i svom narodu, a pored njih žive desetine drugih naroda? Da je nekim slučajem velika Desanka Maksimović zadržala za sebe bol i tugu, i duboko u svojoj duši sahranila istinu o kragujevačkom zločinu nad đacima i nedužnim narodom, "Krvava bajka" ne bi danas bila pesma koju zna svako dete. To bi bilo nemoguće i da je Desankin vapaj ostao van korica čitanki, jer deca ne bi imala odakle da nauče šta je dobro, a šta zlo; šta je drugarstvo, zajedništvo i hrabrost; i kolika je vrednost života i značaj odgovornosti.

Zato je krajnje vreme da svi učinimo korak više i pogledamo istini i jedni drugima u oči. "Ako ostanete u mojoj reči, zaista ste moji učenici, i upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi" (Jn. 8, 31,32), večne su reči našeg zajedničkog Gospoda Isusa Hrista.

OTRGNUTI OD ZABORAVA

Kraj grada teče Dunav sivi

Talasi njegovi tajnu nose

Za istinom vape i mrtvi i živi:

Zašto ubiše ljude nage i bose?

Pamti te dane leda i zime

Na obali njegovoj mnogi svet

Nekima do danas ne zna se ime

Prekide se života njihova let.

Porodice cele Dunav je gled`o

Okovan mrazom i Štrand i grad

Majka grli uplašeno čedo

Dok pod led ih baca ljudski gad.

I danas priča da svedok je bio

Krvavog leda i tišine neme

Zločina strašnog što se zbio

Da zatre srpskoga roda seme.

Dunav bi rado promenio ime

I virove svoje što sa njim teku

Da ne pamti zločin one zime

Kad hiljade ljudi baciše u reku.

On ih primi ko brat brata

Da ublaži njihovu bol i muku

Da nikada više ne bude rata

Da pruži im poslednjeg pozdrava ruku.

Zastani, kratko, i ponosno ćuti,

Čućeš kako Dunav nemirno spava

Ne daj savesti da se pomuti,

Pravednike otrgni od zaborava!

Dunav je svedok dok vreme traje

Dželata svojih oni su breme

Mučenik venac Bog im daje

Neka se zatre ubica seme!

Sad nebeske sudije, tad bezgrobne žrtve,

Zločina ovog istina se sazna

Krvnike bacite među mrtve!

Večno prokletstvo njima je kazna.

Na obali njegovoj nema ni trag

Da Plava grobnica i tu postoji

Zaborava našeg tamo je prag

Spomenik stradanja ne postoji.

Nek grob im bude ovaj stih,

S trepetom duše prinosim kad,

Nek Dunav spere grehe svih

Da pamti ih dostojno Novi Sad!

,,Padajte s nogu od umora trudeći se za Hrista i za Crkvu Njegovu". Sv. Porfirije Kavsokalivit

Protojerej Vladan Simić, sekretar Eparhije bačke

(Nevinim žrtvama Novosadske racije 1942.)