Kulturni manifest nacionalnog interesa

Nacionalni interes je kulturna, ekonomska, monetarna i politička reakcija na globalistički interes finansijske aristokratije bez granica – nove vladajuće klase sastavljene od male, apatridne, postgrađanske i ultrakapi talističke finansijske aristokratije bez korena

1. Vladari, finansijska aristokratija

U okviru novog planetarizovanog poretka posle 1989. godine konflikt klasa je promenio oblik. Nova vladajuća klasa sastavljena je od male, apatridne, postgrađanske i ultrakapitalističke finansijske aristokratije bez korena. Živi od finansijske rente, mutnih bankarskih prevara, prekomerne eksploatacije rada drugih. To je neprijatelj proleterskih vrednosti (rad, solidarnost, socijalna prava), kao i građanskih vrednosti (porodica, država, religija, moral). Njen cilj je da se ceo svet svede na gladak prostor za protok robe, merkantilizovanih osoba i likvidno-finansijskog kapitala.

2. Podanici, zaposleni na određeno vreme

Podanička klasa su zaposleni na određeno vreme, klasa gubitnika kapitalističke globalizacije. To je rezultat procesa pauperizacije, nesigurnosti i novog svođenja na plebs stare srednje građanske klase i stare radničke klase. Ove klase, koje su u starom kapitalizmu predstavljale sukobljavajuće i antagonističke polaritete, danas se sve više i više sjedinjuju u jedinstvenu klasu, ujedinjenu interesima, fizionomijom i sastavom. Njena osnovna prerogativa je nesigurnost, odnosno integralna fleksibilizacija uslova rada, egzistencijalnih normi i, šire, čitavog sveta života.

3. Početi iznova polazeći od nacije

Jedini način da se zaštite realni interesi privremeno zaposlenih kao klase gubitnika globalizacije, uprkos različitostima, jeste polazak od nacionalnog interesa: od interesa nacije kao solidalne unije klasa koje žive od svoga rada, a protiv parazitizma finansijskog kapitala i apolidne finansijske aristokratije bez korena. Nacionalni interes je kulturna, ekonomska, monetarna i politička reakcija na globalistički interes finansijske aristokratije bez granica.

4. Ni mondijalisti, ni nacionalisti

Oporavak ideje nacije koju mi ovde predlažemo je na jednakoj udaljenosti od nacionalizma i od globalizma. Oni su suprotnosti u esencijalnoj korelaciji. Na antitetičke načine oni zagovaraju isto, odnosno uništavanje prava na postojanje pluralnosti i, stoga, slobodnih i autonomnih singulariteta. Globalizam je takav, jer žrtvuje mnoštvo nacionalnih država na oltaru lažno univerzalnog jedinstva američko-centrističkog planetarnog tržišta. Sam nacionalizam, u svojoj logici, ostvaruje se u globalizmu kao imperijalizam jedne nacije (talasokratski atlantski Levijatan), koja guta sve ostale nacije tako što ih neutrališe.

5. Međunarodno biće

Na odgovarajućoj udaljenosti od dve suprotnosti u esencijalnoj korelaciji nacionalizma i globalizma, neophodno je početi od temelja nacije i biti autentično međunarodno orijentisan. Nacionalizam, kao individualizam zamišljen na nivou nacije, jeste uskraćivanje prava drugih naroda da budu takvi. Baš kao što je to i globalizam, koji teži da ih neutrališe na glatkom planu planetarnog tržišta na kome nema suvereniteta. Pravi međunacionalizam (inter nationes) pretpostavlja postojanje nacija, odnosno multipolarni pluriuniverzum suverenih nacija i odnosa među njima prema principima solidalnog priznavanja.

6. Odbrana kultura i nacionalnih jezika

Po svojoj suštini, globalizam je ideologija istog. On želi svuda sve isto: roba, deteritorijalizovani potrošači na engleskom jeziku, radi liberalnog razmenjivačkog do ut des (dam daš). On teži stvaranju jedinstvene globalne kulture, što predstavlja uništavanje kulture. Kultura može postojati uvek i samo u dijalogu između različitih kultura, između različitosti, između različitih jezika. Zbog toga je vitalna potreba da se brane nacionalna kultura i jezik, bez popuštanja pred anglofonom supkulturom potrošnje.

7. Sukob po vertikali

Konflikt između Kapitala i Rada u okviru nacionalne suverene države sa primatom politike nad ekonomijom moraće se postaviti kao žiža perspektive oko koje treba organizovati oružje kritike na način koji će elaborirati novu revolucionarnu teoriju koja, izvan tradicionalne i sada nedostupne topološke kategorije desnice i levice, preuzima kao svoju teleološku orijentaciju emancipaciju društva i njegovu demokratsku redefinaciju u etičkim i solidarnim oblicima zasnovanim na slobodnim individualnim zajednicama. S prelaskom na apsolutni kapitalizam post-1989, došlo je do promene prostorne geometrije politike. Stara topografska dihotomija koja izražava desnu i levu opoziciju je iscrpljena, a na njeno mesto je došla nova antiteza između onog dole i onog gore, između nacionalno-narodnog sluge (nesigurnog, zaposlenog na određeno vreme) i mondijalističkog gospodara (finansijske aristokratije).

8. Vrednosti desnice, ideje levice

U antitezi sa starim dihotomijama, neophodno je prevazići antitezu desnice i levice. Odričući se nje treba prihvatiti vrednosti desnice i ideje levice. Vrednosti desnice: ukorenjenost, domovina, čast, lojalnost, transcendencija, porodica, etika. Ideje levice: emancipacija, socijalna prava, jednaka materijalna i formalna sloboda, dostojanstvo rada, demokratski socijalizam u proizvodnji i distribuciji.

9. Komunitarna antropologija

Za razliku od liberalne monadologije i njene antropologije privatizovanog i konkurentnog atoma, neophodno je poći od grčke mudrosti i njenog shvatanja čoveka kao zoon politikòn, kao političke, komunitarne i društvene životinje, koja postoji u intersubjektivnom odnosu i koja se može u potpunosti ostvariti samo u njemu. Prostor „polisa“ ne poklapa se s jednostavnim zajedničkim življenjem, čak i na nivou konkurenata i potrošača, prema modelu nesocijalne društvenosti koja prožima našu sadašnjost. Naprotiv, komunitarni prostor polisa zasniva se na osećanju pripadnosti, koje treba ponovo vaspostaviti, na osećanju da se pripada stamenom etičkom i solidalnom totalitetu, koji je slobodan u meri u kojoj on postaje efektivni garant slobode za sve i za svakog pojedinca.

10. Porodica, prepolitička ćelija zajednice

Apolidni gospodari globalizacije pokušavaju da unište svaku etničku solidarnost u zajednici kako bi se celi svet rekonfigurisao kao slobodno konkurentno tržište, bez očeva i majki, bez građana i građanki, samo sa globalnim potrošačima koji su iskorenjeni, uniseks, postnacionalni i u stalnom kretanju. Gospodari konkurentnosti neooligarhijske plutarhije moraju nužno poništiti porodicu, kao neposrednu ćeliju zajednice, i državu, kao vrhovnu etičku moć. Suprotstavljajući se takvoj logici, društvo mora biti reorganizovano. Ono mora valorizovati etičke moći, od porodice do države, od javnih škola do zdravlja, od sindikata do solidarnih udruženja. Porodica je neposredna zajednica zasnovana na ljubavi, poverenju, prirodnoj razlici polova i obrazovnom razvoju dece. Ona vrednuje poseban altruizam nepropustan za utilitarističku logiku i za profitni individualizam. Dok god postoji porodica, postoji nada.

11. Zaštita međutela i javne sfere

Jednakom snagom, neophodno je da se brane međutela od agresivnosti finansijske aristokratije koja insistira na privatizaciji i kompetitivnosti. Ta međutela su „etički koreni“ koji se nalaze u građanskom društvu kao spona između porodice i države. To je svet državnog i zajedničkog, odnosno države i onoga što je naše: državne škole, državni univerziteti, sindikati, državno zdravstvo. Uopšteno govoreći, radi se o socijalnim pravima koja uništava ritam globalizacije pretvarajući ih u robu. Ako prava slede svakom pripadniku građanskog društva, roba je dostupna samo u skladu sa ekonomskim raspoloživim sredstvima pojedinačnog potrošača.

12. Država i primat politike nad ekonomijom

Opšti pokret kapitalističke globalizacije u korist finansijske aristokratije se sastoji u depolitizaciji ekonomije i u konvergentnoj neutralizaciji zajednica u kojima dominira politika, a to su nacionalne suverene države. Globalizacija se rimuje sa lišavanjem suvereniteta i oslobađanjem kapitala, a ne rada, s finansijskom aristokratijom, a ne nesigurno zaposlenima, sa konkurentnošću, a ne sa solidarnošću zajednice. Nacionalna suverena država danas se pojavljuje kao poslednja tvrđava koja je u stanju da brani zajednička dobra i postojeće demokratske prostore koji mogu biti unapređeni. To je, zapravo, poslednja odbrana sposobna da garantuje primat politike nad privredom, stvaranjem neprohodne i nepristupačne granice zakonu deregulisanog tržišta. Država nastavlja i ostvaruje, u neposrednoj i političkoj formi, komunitarnu i solidarnu logiku porodice. Građani ne predstavljaju konkurentne i konfliktne atome, već članove univerzalne porodice, a time i slobodne i ravnopravne nosioce neotuđivih prava i nezaobilaznih dužnosti. Država, koja gospodari ekonomskom sferom, mora da upravlja „divljom zveri“ tržišta u funkciji nacionalne solidarne zajednice.

13. Metafizika limita

Na metafizičkom nivou, potrebno je početi od simboličkog određivanja pravedne mere i limita. Mètron àriston u sintaksi Grka znači „mera je najbolja stvar“. Metafizika kapitalizma je pak mera bez limita: uvek više je formula u kojoj se kristalizuje njegova suština. Beskonačan rast, u ekonomskoj sferi. Uklanjanje svake granice na geopolitičkom planu. Kršenje svega neprikosnovenog, na etičkom planu. Deregulacija, u političkoj sferi. Neophodno je reagovati na to tako što će se utvrditi granica limita i mere kao metafizički bedemi oko kojih će se graditi individualni način života i etički model Države zasnovane na razumu.

14. Ontologija mogućeg

Ishabani refren intelektualnog klera da se oblikuje finansijska aristokratija ponavlja neprestano da ne postoji alternativa: there is no alternative, u skladu sa hegemonističkom anglizacijom tržišta. Na taj način on obeshrabruje bilo kakav utopijski transformativni projekat usmeren na podmlađivanje sveta i prevazilaženje asimetričnih odnosa moći. Zapravo, fatalizam posmatrača čini red stvari fatalnim: svet nije transformabilan samo ako odustajemo od ideje da ga transformišemo. Ne može se menjati ako se odreknemo ideje da ga izmenimo. Neophodno je promeniti koeficijent transformacije i izvesti ontološku revoluciju, radikalno menjajući našu sliku sveta. Temelj postojećeg se zasniva na istoriji i mogućnosti. Ono što postoji, nije sve. Realnost je zbir onoga što postoji i što bi moglo postojati. Potreba nije temeljni ontološki modalitet već je to mogućnost. Svet nije čvrsti kristal već stvarnost koju je uvek moguće promeniti: svet je ono što mi činimo od njega.

(Pečat / Dijego Fuzaro)