PRIHVATIO sam se toga da svedočim o rastu lista, usponu i padovima od dana nastanka "Novosti". O onim radostima kada smo bili u žiži zbivanja, u borbi na tržištu, penjući se na sam vrha tiražnog trona u SFRJ. Ali i o pokušajima da se izmigoljimo ispod paske političara. Pogotovo kada smo se suočavali s rukovodstvima nekih republika, braneći pravo na istinu i slobodu drugačijeg mišljenja!

Tiražna dominacija je stvar umeća uticaja, ali ne i podilaženja javnosti, u otkrivanju i dobrih i loših stvari, čuvajući se prokletstva žute štampe, koja prelazi ne samo granicu dobrog ukusa već i moralnih skrupula.

Nije reč o profesionalnoj mudrosti, već o riziku. U tadašnjim uslovima, pogotovo. I to riziku koji nas je svakodnevno iskušavao u spremnosti da trpimo udarce, ali i da dalje nastavljamo putem "već osvojenog parčeta slobode", kako ne bismo razočarali čitaoce.

Bile su to godine u kojima je ideologija politike pritiskala moral ljudskog integriteta. Verovali smo u pravednije, socijalističko društvo, koje nismo stigli da izgradimo.

Još smo vidali rane sukoba sa Informbiroom 1948. godine, kada je Staljin tenkovima hteo da sruši legitimno izabranu vladu u Beogradu, a zapadni saveznici su 1953. godine poslali žandarmeriju poražene Italije, Hitlerovog saveznika, da "oslobodi" Trst od naših partizana.

Ponižavajuće!

I pitanje je koliko je pravedno mnoge poteze tadašnjeg rukovodstva gledati samo kroz sopstvenu dioptriju. Kroz svoju sudbinu.

PIŠEM o onome što se urezalo u sećanje, što ne bledi ni posle toliko decenija. Naravno, neke stvari su osvežene delovima napisa sa požutelih stranica iz kompleta "Novosti".

Otuda, reč je o periodu koji je bio težak, izazovan, ali je trebalo da omogući polet u izgradnji zemlje.

Trudio sam se da događanja iz tog vremena stavim u ravan istorijskog sleda. Jer su ta dešavanja obeležila život "Novosti", države, ali i život nekoliko generacija novinara.

Pokušao sam da izbegnem subjektivizam, lične emocije i ubeđenja. Najčešće bez naknadnog kritičkog osvrta na list. I na društvo. Sa namerom da ostane onako kako sam to tada doživljavao.

Tamo gde sam se kolebao da li se mogu pouzdati samo u svoje sećanje ili zabeleške, poslužio sam se citatima iz memoara onih za koje sam verovao da ne ulepšavaju, ali i ne ruže stvarnost. Slično je i sa citatima iz arhiv, koji su u međuvremenu otvoreni.

Koristio sam, naravno, i zapise onih koji su bili u epicentru zbivanja - u društvu i politici - jer su i sami bili vezani za "Večernje novosti".

"Večernje novosti" jesu u mnogim situacijama bile korak ispred ostalih. Vukao nas je tiraž. I samouverenost da možemo i smemo, zbog čega smo retko kad pristajali da se pokorima zahtevima partijskih foruma. I onda i sada, važila je ona stara narodna - što ne platiš na ćupriji, platićeš na mostu.

I plaćali smo!

NISMO verovali i prihvatali da će nas, recimo, razvoj televizije jednostavno izbrisati sa tržišta. Verovali smo u sebe i mogućnost da se prilagodimo vremenu. Hrabrili smo sebe time da mnogo toga zavisi od naše kreativnosti, prilagođavanja zakonitostima novog vremena. Tragali smo za vakcinom protiv beznađa i predaje.

"Novosti" su pokazale da je to moguće. Glavni urednici, zapravo, velikani novinarstva kao što su Bogdan Pešić i Vanja Kraljević, za razliku od mnogih kasnije, pošteno su priznavali da im ne leži takva borba i vraćali su "svoj mandat". Kome? Slobodanu Glumcu, naravno. Čoveku okupiranom filmom (bio je u "Komisiji za odobravanje filmova koji će se prikazivati u Srbiji"), strasnom kladioničaru na konjskim trkama i čoveku koji se nije dičio ličnom hrabrošću, ali se nikada nije krio ni iza koga, ako bi novine bile pred "sudom moći". Dva puta je odlazio sa funkcije zbog preslobodnih poteza svojih saradnika, a ne zbog svojih grešaka.

Tiraž je bio i ponos, i realnost, ali i izazov koji nas je često dovodio na sečivo noža. "Novosti" su imale tiraž veći od svih republičkih dnevnika zajedno!

U MEDIJIMA je posebno umeće pomiriti interes čitalaca i interes društva. Pogotovo ako uslovi nisu takvi da se vlast bar delom oseća odgovornom za očuvanje slobode govora.

I to je ono o čemu naš veliki pisac Dobrica Ćosić govori kao o "za duh izazovnom i opasnom vremenu, rizičnom za svaku slobodniju i ličniju misao". Misleći, sa distance od pet decenija, na vreme u kojem su "Novosti" nastale.

I to ima posebnu vrednost, jer je Ćosić svakako nepristrasniji od onih koji su u tim novinama radili. Rekao je istinu - bilo je to odista vreme u kojem je sitnica mogla da odlučuje o sudbini ne samo pisca, već i novine.

Dakle, kada je rat već počeo da se zaboravlja, Saveznici su rešili da Trst vrate poraženoj Italiji?! To vreme istorija beleži kao Tršćansku krizu.

Italija jeste poražena, ali je po društvenom uređenju bila bliža srcu Britanaca i ostalih pobednika sa Zapada, nego naša Jugoslavija sa svojim socijalističkim idejama.

Time je bila jasno povučena granica opredeljenja i tolerancije. A tu je i činjenica da je ostvaren jaltski sporazum Ruzvelta, Čerčila, Staljina i da će uticaj nad Jugoslavijom biti po principu pola-pola.

Tako su Saveznici, činom uzimanja Trsta, hteli da nam stave do znanja ne samo tu razliku, već i da nas ponize: načinom na koji su oslobodioci Trsta morali da ga napuste. Poslali su poražene italijanske žandare da ga preuzmu!

POKRETAČI "Novosti" su uočili da postoji "glad za informisanjem". Dobar instinkt ljudi u "Borbi" doprineo je rađanju lista koji je kasnije bio tiražniji od bilo kojeg dnevnika u tadašnjoj SFRJ.

"Novosti" su list koji je nadživeo svog roditelja - "Borbu".

Nije bilo uslova da opstanu novine koje nisu bile u duhu vremena kome su pripadale, oslobođene od nasleđenih staljinističkih dogmi o ljudskim i društvenim slobodama.

I upravo te promene u društvu omogućile su da se "novorođenče" razlikuje od roditelja. Bez obzira na to što su novine stvarali isti ljudi koji su se kalili u "ideološki stamenoj" "Borbi". U vremenu kada je "Borba" bila na vrhuncu svoje moći, sa tiražom preko 700.000 primeraka dnevno i kada je plenila pažnju rubrikom "Protiv kleveta i laži". Naravno, Informbiroa.

Oduvek je postojala ograničena sloboda medija svuda u svetu. Samim tim što su novine u vlasništvu privatnika ili akcionara, države ili stranke, one su i usmerene na opredeljenje onih koji su u njih uložili svoj kapital ili moć. To znači da u svakom režimu, vlast, država i društvo imaju svoje mehanizme usmeravanja i upravljanja "oslobođenom" slobodom.

DATUM nastanka lista je poznat. Bio je 16. oktobar 1953. godine. U hronikama i zapisima, i posle šest i i po decenija, opstaju bar dve, istina, tek donekle podudarne verzije o tome kako su nastale.

Nepodudarnost je u tvrdnji - da su "Novosti" pokrenute posle dužeg razmišljanja.

Među živima nema nijednog koji je bio neposredno prisutan, koji bi opisao sam čin rađanja ideje o večernjem listu, a ne večernjem izdanju "Borbe". O nekom istraživanju tržišta, u to vreme, nije bilo ni govora.

Dakle, moguće je istraživati da li je idejni tvorac vraćanja Beogradu večernjeg lista, a ne vanrednog izdanja "Borbe" - isključivo Vladimir Dedijer. Možda i neko iz predratne garde novinara ili kolegijuma "Borbe". Bilo bi pogrešno isključiti tu mogućnost. Direktor kuće je svakako bio Veljko Vlahović.

Nesporno je, ma čija bila, ideja je bila odlična!