Vesna Pešić: Istina koju je poželjno prećutati

Izdavačka kuća „Pešić i sinovi, objavljuje dela pomoću kojih se vrši temeljna analiza konstruisanih teorija sa svim posledicama koje su ove teorije imale i danas imaju po slovensku istoriografiju, istovremeno objavljujući najnovija istraživanja ali i istorijsku građu koja je vremenom bila zaboravljena, ili zabranjena od strane zvanične nauke, pa time nedostupna javnosti na uvid.

* Putovanje koje ste nedavno poduzeli pod nazivom „Srpskim tragom“ pokazalo se dalekosežnim za sagledavanje pozicije u kojoj se danas nalaze srpski narod i istorijska istina. Vaš poluminutni video zapis objavljen na Fejsbuku, koji je u veoma sažetoj formi izneo nekoliko činjenica u vezi sa istorijom Dubrovnika, uveo vas je u epicentar medijske hajke neverovatnih razmera, dok vas je i Ringijerov „Blic“ koji izlazi u Srbiji već u naslovu okarakterisao kao „turistkinju iz Srbije“ koja je „digla ozbiljnu prašinu u Hrvatskoj“, izvlačeći iz konteksta početnu rečenicu vaše objave: „Ovo je Dubrovnik, srpski grad“.

- Ideja je bila da posetim krajeve i gradove bivše Jugoslavije u kojima su nekada živeli Srbi, stvarali i dali veliki doprinos opštem razvoju a danas su tamo veoma retki. Među njima je bila i poseta Dubrovniku, gradu mog detinjstva u kome sam sa svojim roditeljima provela neke veoma srećne dane. Između ostalog, grupa mladih ljudi i starih prijatelja pozvala me je u goste i da se dogovorimo oko ideje da se u ovom gradu napravi na zimu promocija romana „Itake“. Taj boravak rezultirao je opštom medijskom negativnom propagandom zato što sam na svoj fb profil stavila snimak od 30 sekundi u kome sam iznela dve rečenice istorijskih fakata iz minulih vremena, o tome da su srpska plemena Travunjana, Zahumljana i Knavlana osnovala grad i dala mu ime Dubrava po gustoj hrastovoj šumi. Takođe, i da je srpski jezik u prošlosti bio jezik koji se u ovom gradu govorio u najvećem procentu. U roku od nekoliko sati na svim društvenim mrežama i medijskim portalima vrteo se taj moj snimak a mediji su mu dali sasvim drugačiju interpretaciju kako sam došla na tuđu teritoriju da provociram. Na to se nadovezala i hajka najogavnijih pretnji i komentara ostrašćenih. Te uvrede i pretnje traju i danas, petnaestak dana pošto se sve dogodilo. Ništa od svega toga ne bih ni znala da me uveče nije zaustavila kriminološka policija koja je, kako rekoše po dojavi, morala da me ispita. Dvojica inspektora iz kriminološke službe bili su mladi i veoma vaspitani ljudi koji ni sami, kako rekoše, nisu videli ništa nekorektno u mom snimku, ali eto, po zadatku su morali od mene da uzmu izjavu. Tek sutradan ujutro videla sam dimenzije koje su ovom događaju dali mediji jer su gotovo svi, od „Dubrovačkog portala“, „Dalmacije“, „Jutarnjeg lista“ itd… jednodušno ocenili da sam ih svojom provokacijom uvredila i uznemirila, sve do saveta kako se turista ne ponaša tako nevaspitano kad dođe u tuđu zemlju i umesto da stavlja slike zalazaka sunca, ja sam se eto, usudila da šetam ulicama Dubrovnika i vređam. Kasnije su, istog dana i brojni srpski portali objavili ovu vest. Pre svega, nikada nisam bila turista koga razni aranžmani vode od tačke A do tačke B. Putnik sam, međutim, čitavog života i sva ta putovanja širom planete omogućavala su mi i put do same sebe, potvrdu sopstvenog identiteta.

PROČITAJTE JOŠ - Vesna Pešić: Vučić bolji od opozicionih morona

* I srpska inteligencija je, međutim, odavno ozbiljno obolela od „hrvatskog sindroma“, što je jedan od centralnih problema sa kojima se kao narod suočavamo.

Sve to zajedno, ova kolektivna šizofrenija, osim gnusnih pretnji i uvreda koje i dalje dobijam, bilo bi nešto čemu verovatno ne bih pridavala naročiti značaj. Uostalom, kako da pridajete značaj određenim pojavama i pojedincima jednog naroda koji proglašava Jasenovac, najgnusniji genocid NDH prema Srbima tokom Drugog svetskog rata za logor u kome se maltene odmaralo, pevalo i igralo. Ne radi se o tome da svako ima pravo na svoje viđenje stvari već da svi imamo pravo na Istinu. Međutim, radi se o stanju svesti prevashodno srpskog naciona. Uostalom, čitavo to putovanje je bilo i namenjeno oživljavanju sećanja nas Srba jer je poznato da smo zbog zaborava uvek platili previsoku cenu. Poznato je da su u komunističkoj Jugoslaviji Dubrovnik otcepili od srpskog stabla i pripojili ga Hrvatskoj a to je potom bilo praćeno nizom falsifikata sa hrvatske strane. Velika „borba“ vodila se na katedri jugoslovenske književnosti jer je dubrovačku književnost trebalo svrstati u hrvatsku a onda i sav njegov kulturni, politički i javni život. A ne zaboravite da je književnost zapravo tradicija. Srpski epigoni komunističke vlasti su tada omogućili da se to svojatanje i desi jer su ćutke prelazili preko svega i vladala je teza da se ne sme suprotstavljati onome oko čega su se jugoslovenski narodi slobodno izjasnili tokom rata i posle njega. To je bila jedna velika laž jer se jugoslovenski narodi o tome nisu a najmanje slobodno izjašnjavali.

I tako, jedna laž sustiže drugu a mi već predugo vremena živimo u falsifikovanoj istoriji. Inače, drevni Dubrovnik-rimski Ragusium, bio je utočište malog broja rimskog stanovništva dok je s druge strane zaliva postojalo srpsko naselje Zahumljana i Travunjana (iz današnje Hercegovine), a onda su se ova dva naselja spojila u jedno i opasala istim zidom i u ovom opsegu Dubrovnik je manje više ostao do danas. Što se tiče Dubrovačke Republike, poznato je da su osim starog grada Dubrovnika, svu ostalu teritoriju dobili od srpskih vladara na kojoj je prebivao srpski narod pravoslavne vere. Srpski uticaj najviše se ogledao u jeziku i pisanoj reči. Dalekovidi Dubrovčani iz brige za arhivima, imali su Srpsku kancelariju u ovom gradu koja je sačuvala korespodenciju na ćirilici. Obratite pažnju, to nije bila srpsko-hrvatska kancelarija već srpska! Kasnije, kako sam već napomenula, prisvajanje i falsifikati odradiće deo posla koji je danas doveden do kraja. Zbog svega toga najveću odgovornost ima srpska inteligencija, takozvana „srpska elita“ koja je ćutala kada se sve to dešavalo a koja i dan-danas ćuti. Za to vreme patološki izdanci jedne totalne šizofrenije drugih naciona divljaju u potpunosti uvereni da im za to daje pravo velika laž koju su usvojili kao istinu.

* Vaše putovanje „srpskim tragom“ nastavilo se i kroz Bosnu i Hercegovinu. Kakva su vaša zapažanja o znamenjima dugog trajanja srpskog naciona na ovom prostoru?

- Grad Mostar, na primer, je u 19. veku doživeo opšti kulturni blesak vascelog zapadnog srpstva zahvaljujući blistavim ljudima poput Dučića, Šantića, Mitrinovića, Dedijera, Žerajića, ali i Srbima muslimanske veroispovesti kao što su bili Đikić, Ćemalović, Kurtović, Hasanbegović… Ničega od toga danas više nema ni u Mostaru a ni u Sarajevu. Bolje rečeno, kad dođete u ove gradove imate na momenat utisak da ste u nekoj od arapskih zemalja, zbog ogromnog broja Arapa koji su tamo kupili nekretnine i naselili se sa svojim porodicama koje su, kao što znate, veoma brojne. Oni već imaju čitava naselja u okviru gradskih jezgra koja su odvojena i čuvana od drugih naselja. Prijatelji su me odveli na Vrelo Bosne, nekada omiljeno izletište Sarajlija, a sada brojnih arapskih porodica i verujte da smo samo nas troje bili jedini beli ljudi tamo. Moji domaćini u Mostaru, na primer, mlada muslimanska familija sa dvoje preslatke dece, poverila mi je da su veoma zabrinuti za svoj opstanak ukoliko se ovaj trend naseljavanja bude nastavio.

Opšti utisak posle ovog kratkog puta nameće jednu misao, a to je da narodi koji su nekada živeli na teritoriji Srbije žive tu i danas i da njihov doprinos niko ne dovodi u pitanje. S druge strane, Srbi koji su živeli na teritorijama bivših republika su odatle proterani. Kad hoćete da oživite uspomenu na njih, kažu vam da lažete, da ste došli da provocirate i da širite velikosrpsku propagandu. Nije potrebno zaključivati u ovom slučaju – zaključak je logičan i očigledan. Potrebno je sakupiti ostatke snage koja nam je još preostala i kazniti sve srpske izrode koji su lišeni svake moralne komponente prihvatili ulogu realizatora projekata koji su iz korena uništavali identitet naroda iz koga su i sami ponikli. Vreme koje je pred nama ne dozvoljava da budemo neutralni i neaktivni jer su strukture koje upravljaju dešavanjima dostigle svoj najbrutalniji nivo. Zavera sa upotrebom istorije je otkrivena i velika lažna prošlost koja nameće isto takvu lažnu budućnost konačno mora da padne.

* Veliku pažnju stručne i čitalačke javnosti izazvao je roman „Itake“ koji ste napisali sa prof. dr Irinom Deretić. Ovaj roman je rukavica bačena u lice dominantnom klišetiziranom i oprostačenom „duhu“, koji je zavladao u Srbiji zahvaljujući kulturnom inženjeringu neverovatnih razmera usmerenom na potpunu anihilaciju Srba.

- Knjiga „Itake“ nastala je spontano posle putovanja koje smo Irina Deretić i ja preduzele prošle godine, u novembru mesecu, na grčko ostrvo Itaku, u to doba godine inače sasvim pusto od turista. Itaka je najmanje ostrvo Jonskog arhipelaga i, iako prva destinacija koja se pojavljuje u svetskoj književnosti, nije na meti turista i to je bila činjenica koja nam je veoma odgovarala. U romanu „Itake“ nalazi se ironična ali oštra kritika današnjeg „turiste“ koji putujući u „paket aranžmanima“ ostaje potpuno gluv i slep na mnoge pojedinosti predela u koje je stigao i koji osim gomile fotografija sa takvih putovanja, uglavnom nije ništa drugo pohranio u svojim sećanjima. Knjigu „Itake“ smo Irina i ja pisale u ulozi dva moderna Odiseja koji su u ovom slučaju žene i obe junakinje knjige ali o sebi ne pišu u prvom licu već su tu ulogu prepustile nadnaratoru.

PROČITAJTE JOŠ - Vesna Pešić: Od elite narod ne može da diše

Boraveći na Itaki, Irina i ja smo spontano zapisivale utiske i događaje i tek po povratku, rodila se ideja da to pretočimo u knjigu. Ljudi imaju predstavu kako je to svirati klavir, na primer, u četiri ruke, ali pisati roman u dve, to je bilo nesvakidašnje iskustvo. Činjenica da dve autorke pišu jedan roman je svojevrstan eksperiment, ali ne i jedini. Ispostavilo se tokom pisanja da roman može biti i vodič za putnike hedoniste koji uživaju u hrani i piću, za putnike koji tragaju za istorijskim podacima i arheološkim starinama, za one koji prate dnevno politička događanja, ali i svojevrstan nagovor na filosofska razmatranja. Tokom pisanja smo obe zaključile da bi u tom slučaju bilo dobro da ovaj roman bude namenjen širokoj publici, čak i onoj koja čita uglavnom petparačku literaturu, jer bi u ovom slučaju mogli nešto korisno i da nauče te smo ga na kraju snabdele i rečnikom pojmova i imena koja se u njemu pojavljuju. To je bio i razlog što smo se trudile da ga pišemo što jednostavnijim jezikom kako bi ga i oni kojima kultura čitanja nije vrlina usvojili kao svoju literaturu.
Iskreno govoreći, poražena kulturnim stanjem naše nacije, na njih sam neprestano i mislila. Sve vreme dok se ovaj roman ispisivao bila sam prosto opsednuta idejom kako neke civilizacijske vrednosti, tragove sopstvene kulturne baštine staviti na uvid generaciji ogrezloj estradnim đubretom a da to ne bude u formi pametovanja jer je to ono od čega najviše i zaziru. U tom smislu pribegavala sam lukavstvu i neke od mojih priča su duhovite ironije jer mi se činilo da jedino na taj način mogu da prenesem poruku onima kojima je ona i namenjena. Kada nekoga koji nešto ne zna, koga nešto ne interesuje želite za to da zainteresujete, to morate učiniti na indirektan način, možda najbolje kroz duhovito pripovedanje. Na šalu i smeh niko nije imun. Kasnije, kada prebrodite tu prvu i najvažniju stepenicu i pridobijete takvog čitaoca koji shvata da je upravo on protagonista vaše priče, ima smisla da otvorite temu o smislu i trajanju. Sa tom idejom napisala sam nekoliko priča u romanu „Itake“ koje se odnose na stanje duha naše omladine, na holivudske filmove, novopečene bogataše koji misle da se za novac sve može kupiti itd… Jedna među njima, međutim, pod naslovom „Na vajber zove Tijana“, izazvala je pažnju čitalaca te ju je jedan od naših prvih kritičara uvrstio u pravi, pravcati obrazac današnje duhovne i materijalne bede dobrog dela Srbije, savetujući mi da ovu kratku priču koja staje na dve strane romana proširim u opsežni esej sa naslovom „Tijanizacija Srbije“. Meni lično, bilo bi najdraže ako bi se prave Tijane prepoznale u ovoj kobajagi nehajno i najkraće moguće opisanoj našoj otužnoj stvarnosti i zamislile nad sopstvenom propašću. Kao optimista verujem da je to moguće. Jer u protivnom, kako pišem i u priči o Tijani u kojoj „viđene dame“ beogradske i njihova muška sabraća egzaltirano pričaju o „vrhu vrhova“, o „svašta nešto“ o „realnom i generalnom ludilu mozga“ i „fascinantno“ pitajući da li je Itaka na levoj ili desnoj obali Save ili Dunava, Srbija je viđena i predodređena da postepeno i zauvek odumre.

* Samoporičući duh „naše inteligencije“ pokazao je svu svoju pervertiranost i u kontekstu romana „Itake“.

- Apsolutno. Prigovarali su neki koji po svaku cenu žele da se distanciraju od svega što je naše nasleđe. Njima se dopada kompozicija i rečenica i zamisao romana, ali rečenice gde ja pominjem našu Vinču i razgovaram sa mojim zamišljenim junakom Homerom na istom jeziku (jer mi ni danas ne znamo na kom je jeziku Homer pisao svoja dela, ako ih je uopšte on pisao, itd.) e to im baš smeta. Isto kao i jedna priča iz romana u kojoj ja u razgovoru sa našim itačkim ugostiteljem raspravljam o politici i spominjemo tu bombardovanje Srbije 99. godine. Zameraju mi da to odudara od romaneskne forme tek da bi se distancirali i opravdali pred svojim gospodarima iako to uopšte nije tačno. Kažu mi kako bi to bilo prikladnije za neki politički esej a mi znamo da političke pamflete niko živi ne čita i da se budućim generacijama upravo u romanesknoj formi najbolje prenosi ono što se uistinu zbilo. Licemerje naše akademske javnosti je činjenica koja nas već danas skupo košta a u budućnosti će biti pogubna za naraštaje koji dolaze. Zašto tako mislim? Zato što je to danas u praksi očigledno – iškolovane su već generacije đaka sa samoporicajućim duhom, upravo zbog uticaja njihovih jalovih profesora okoštalih znanja koji se slepo drže prevaziđenih lekcija koje su i sami dobili od istih takvih profesora i kojima je jedino važno da zadrže svoje titule i pozicije. Danas više nikoga ne iznenađuje činjenica da vas političari obmanjuju, ali kada to čini inteligencija ili elita naroda, onda to već ukazuje na veoma ozbiljnu i korenitu društvenu patologiju.

* Roman „Itake“, nastao je i iz vaše rešenosti da se uruši dominacija „knjiga za plažu“.

- Roman „Itake“ pisan je kao konstruktivni odgovor na destruktivnu stvarnost u kojoj je poremećen sistem vrednosti. U Srbiji je danas više onih koji pišu od onih koji čitaju. Vrlo glasno i Irina i ja ustale smo protiv te žute literature koja godinama već zagađuje naš književni prostor u kome se petparačka dela raznih „spisatelja“ i „spisateljica“ proglašavaju za najuspešnija ostvarenja, najčitanije hitove koji se otkupljuju za sve biblioteke u zemlji. Mi ih prozivamo glasno i jasno jer vreme ćutanja mora proći. Gde je zamrla naša književna kritika, koja se, čast izuzecima, više i ne oglašava kako bi spasila čast i dostojanstvo naše savremene literature? Ulogu književnih kritičara danas su preuzeli manje-više upućeni novinari koji, eto, kad nema ko drugi, moraju da napišu poneki kroki prikaz koji se uglavnom svodi na prepričavanje sadržaja za neke novine. Zbog toga je u roman „Itake“ uveden i niz likova da bi se ukazalo na naše savremeno stanje stvari, na „vrednosti“ na koje ne možemo pristati. Pored pomenute Tijane, tu je i novopečeni bogataš sa svim mogućim arsenalom koji ga odlikuje u priči „Veliki ego mali um“ čiji naslov već sam po sebi dovoljno govori. Pored stvarnih likova koje smo na Itaki upoznale a koji su potom postali junaci naše knjige, bavile smo se i junacima iz prošlosti koje smo uveli u vreme sadašnje. Mene je naročito intrigirao lik Hektora koga sam postavila za centralnog junaka dve priče romana. Hektor je metafora viteza, zaštitnika žene, porodice, brata, naroda i države koji je danas u izumiranju.
Delovi romana Itake koje ste napisali, takođe predstavljaju (ličnu) potragu za istorijskom istinom i našim kulturnim blagom koje odavno glođu i otuđuju skakavci, po veoma utvrđenom i preciznom planu svetskih planera i moćnika.
Neko bi mogao pomisliti da je ova knjiga nastala u slavu Grčke ali ja je tako ne doživljavam. Ona nosi ime čuvenog grčkog ostrva na kome je nastala početna ideja za pisanje romana kao što su i neki likovi iz grčke mitologije neminovno u nju ugrađeni, ali je mene mnogo više interesovao naš sadašnji trenutak i već pomenuta sopstvena kulturna baština koju poput miraza nosimo sa sobom i u sebi. To je ta ideja na čije sam razmišljanje pokušala da nagovorim potencijalnog čitaoca. Grčki sadržaji su odveć poznati i o njima je mnogo pisano, konačno, oni su postali osnova današnje civilizacije, ali o kulturama sa našeg tla, o blistavosti Lepenskog vira i Vinče malo se zna i u našoj sredini a kamoli u nekim širim razmerama i to je po mom mišljenju velika šteta i sramota pre svega naših državnih institucija koje su plaćene da o tome brinu ali to ne čine. Primera radi, za svaku je pohvalu da naša deca u školi uče o grčkoj i rimskoj mitologiji ali je nedopustivo da ne znaju ništa o mitologiji sopstvenog naroda. Kultura Lepenskog vira u kojoj je nastala prva monumentalna skulptura na svetu, zastupljena je u našim udžbenicima za osnovno i srednjoškolsko obrazovanje samo sa dve-tri rečenice i to nije samo poražavajuće već oslikava svu moralnu i duhovnu bedu u kojoj mi danas živimo. Ništa nije više rečeno ni o Vinčanskoj civilizaciji iz koje su se u vreme njenog procvata sva znanja prenosila u druge predele Evrope, koja je bila Stara ili Prva Evropa, ako hoćete i to nije podatak koji vam govorim bez argumenata jer o tome svedoče najeminentniji arheolozi i istraživači uglavnom stranci, što je takođe odlika našeg posrnulog duha i intelekta. Konačno, sva ta naša kulturna baština daleke prošlosti po svojoj starini uveliko prevazilazi i grčko i kasnije rimsko nasleđe i normalno je da me je pre svega to najviše zanimalo i da su neki odveć dobro poznati mitološki grčki junaci sa moje strane upotrebljeni samo kao sredstvo dubljeg sopstvenog otkrivanja i prepoznavanja.

Autor: Pečat