Komentar: Srce

SVI znaju šta se iza sedam brda valja, ali muvu na sopstvenom nosu ne vide! U ovom maniru protiče i rasprava o Predlogu zakona o transplantaciji organa.

Oko činjenice da bi sa izričite trebalo da se pređe na pretpostavljenu saglasnost, i da potencijalni donori budu svi koji se za života ne izjasne drugačije, ili to u trenutku moždane smrti ne učini njihova porodica, razvijene su razne teorije zavere. Model koji već postoji u mnogim zemljama, i zahvaljujući kojem su omasovljeni programi transplantacije, kod nas se, u ispraznim kritikama, bez argumenata, dovodi maltene do toga da će nam neko otimati organe u haustorima, da ćemo postati jeftino tržište bubrega, jetre, srca...

PROČITAJTE JOŠ: Ministar Lončar u Skupštini o Predlogu zakona o presađivanju organa

Očekivano je to što deo opozicije "po difoltu" kritikuje sve. Ali, za sam Predlog zakona, i za oko 2.000 pacijenata koji u ovom trenutku, bez velike nade, čekaju rožnjaču, srce, bubreg ili jetru donora, bolje bi bilo da ga ne brane ni pojedinci koji su i lično, i po političkoj opciji, za novi model donorstva. Jer, teško da će građanima približiti donorstvo objašenje šefa poslaničke grupe SNS Aleksandra Martinovića, koji je, pozivajući se na pravničko znanje i Zakon o nasleđivanju, u odbranu zakona rekao da "čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa".

Tokom, na momente, besmislene rasprave zanemareno je da Srbija ima nešto manje od šest donora na milion stanovnika, a susedna Hrvatska 40! I da je prošle godine, koja je bila uspešna, organe 40 donora u Srbiji dobilo samo 92 pacijenata!

A kad su poslanici, iscrpljeni od skupštinskog obračuna, u četvrtak noću mirno zaspali, jednom čoveku u Kliničkom centru Srbije, presađeno je tuđe srce. Ono, naravno, nije oteto, nego donirano da bi se spasao život.