KADA je početkom ovog veka Nacionalni obaveštajni savet SAD objavio zbirku sistematizovanih izveštaja o Jugoslaviji, koji pokrivaju period od Titovog raskida sa Staljinom 1948. do 1990. godine, uoči samog raspada Jugoslavije, pokazalo se da mnogobrojna dobronamerna upozorenja, da je Beograd jedan od vodećih špijunskih centara Evrope, nisu bila za dnevnopolitičku upotrebu i proizvod naše poslovične potrebe da sve mistifikujemo. Podatak da je ova publikacija objavljena kao treća (prve dve su bile posvećene Kini i Vijetnamu), samo potvrđuje koliki je bio značaj Jugoslavije u drugoj polovini prošlog veka.

Obelodanjivanje ovih dokumenata otkriva i sve dileme koje su se javljale u Vašingtonu oko nezavisnog položaja Jugoslavije i kako se, u nadolazećem vremenu, formirao odnos prema Josipu Brozu i njegovom eksperimentu stvaranja samoupravljačke države. Iz predgovora ove zbirke izveštaja o SFRJ da se naslutiti da su na procenama i zaključcima radili najbolji stručnjaci iz redova obaveštajne zajednice SAD u to vreme.

PROČITAJTE JOŠ: Kako je izgledala Jugoslavija u očima CIA

Najangažovaniji na sakupljanju i sistematizovanju dokumenata za ovo izdanje bili su Džon K. Alen, iz obaveštajnog analitičkog biroa CIA, i Marten van Heuven, bivši obaveštajni funkcioner za Evropu. Uvodničari ove specifične knjige kažu da njen cilj nije samo beleženje onog što se zbilo, već i priprema novih ljudi koji su sada "na terenu": "Čak ni rađanje šest država koje su nekad činile Jugoslaviju ne predstavlja kraj ove priče. To je, doduše, početak druge priče koju su diplomate, vojni stručnjaci i predstavnici nevladinih organizacija, u ovom trenutku aktivni u regionu, spremni da provere i potvrde."

PROČITAJTE JOŠ: Bivši šef CIA o Crnoj ruci i Apisu

ZAŠTO je Jugoslavija uopšte bila važna za SAD? Američko interesovanje za Balkan datira od samog stvaranja jugoslovenske države. Posle Prvog svetskog rata predsednik Vudrou Vilson i njegovi savetnici bili su vrlo angažovani u izradi mape budućnosti Balkana pre i za vreme Pariske mirovne konferencije. Ostala je zapamćena njegova rečenica prilikom dodele Ordena slobode Mihajlu Pupinu, upravo posle Pariske mirovne konferencije: "Dobar si Amerikanac zato što si dobar Srbin." (Doduše, u Vašingtonu se tokom poslednjih dvadesetak godina nerado sećaju ovog događaja i ove rečenice).

Kada su zemlje članice Kominforma 28. juna 1948. osudile Jugoslaviju zbog toga što vodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu i isključile Beograd iz saveza, iznenađenje u Vašingtonu - kao i svuda na Zapadu - bilo je potpuno. Na vest o rascepu Vašington nije bio sposoban ili spreman da deluje u tome, iako je još u februaru 1947. godine američki otpravnik poslova u Beogradu Džon Kebot upozoravao na mogućnost raskida saradnje na relaciji Beograd-Moskva. U junu 1947. on je ponovio da jugoslovenski interesi "možda ne slede uvek slepo ruske instrukcije". Usledilo je, 7. jula 1947, još jedno njegovo upozorenje, u kojem tvrdi da su "sukobi interesa sa Rusijom neizbežni". Kad su ovu poruku pokazali tadašnjem državnom podsekretaru Dinu Ačesonu, on je, prema izveštajima, preko teksta napisao "đubre".

I Vašington je počeo da na Jugoslaviju gleda drugim očima, kao na deo šireg hladnog rata Istok--Zapad. Štab za političko planiranje u Beloj kući ubrzo će uraditi memorandum u kome će dominirati rečenica: "Prvi put u istoriji sada imamo u međunarodnoj zajednici jednu komunističku državu koja je nezavisna od Moskve."

Džon Kenedi i Josip Broz ispred Bele kuće


KOLIKI je za Trumanovu administraciju bio značajan izlazak Jugoslavije iz "sovjetske orbite", najbolje govori procena CIA iz 1949. godine:

"...Titovo otpadništvo je lišilo Sovjetski Savez njegovog najjačeg bastiona u Jugoistočnoj Evropi, uporišta koje je SSSR ranije omogućavalo direktan pristup Sredozemlju i služilo kao moćna baza za vršenje pritiska na Grčku, Italiju i Austriju. Gubitak Jugoslavije je stoga smanjio sovjetske potencijale i oslabio strateški položaj SSSR na Balkanu i u istočnom Sredozemlju."

Iz analiza stručnjaka iz Lenglija može da se rekonstruiše prvobitno opipavanja pulsa i sve intenzivniji kontakti i konkretni dogovori između Vašingtona i Beograda. Uvertira za ozbiljan pristup usmeravanja Tita ka Beloj kući zapravo počinje predlogom Džordža Kenana, ambasadora u Beogradu, koji je predložio vašingtonskoj administraciji da liberalizuje američku izvoznu politiku prema Jugoslaviji, čak i ako politički ustupci jugoslovenskih vlasti budu mali.

Iz zbirke ovih dokumenata se vidi da je do 1954. godine Jugoslavija dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili, osim atomske bombe. Stigla su 292 klipna, 192 mlazna, 20 transportnih, 22 mlazna izviđačka i 43 nadzvučna aviona. Nadzvučne avione u tom trenutku, pored SSSR i SAD, posedovale su samo Britanija i Francuska.

VAŠINGTON je najpre slao hranu, potom oružje, zatim industrijsku opremu, a onda i tehnologiju koja se nije smela izvoziti drugim komunističkim zemljama. Tako će JNA postati četvrta armija na kontinentu, a jugoslovenska vojna industrija je postala najprofitabilnija izvozna grana.

Iz tog širokog spektra dokumenata koja pokrivaju sve oblasti društvenog, političkog, ekonomskog, vojnog, kulturnog života i međunarodnih odnosa, zanimljivo je da se izdvoji jedan segment interesovanja američkih diplomata i obaveštajaca. Naravno, reč je o Josipu Brozu Titu. Oni su temeljno pratili svaki njegov privatni i politički potez. Tvorci američke politike su dobro znali da je Tito lično bio komunista stare marksističko-lenjinističke škole i da kao takav nije bio, niti je mogao postati, njihov prijatelj.

Ulaz u sedište CIA / Foto AP


Zato u depešama obaveštajaca i njihovih analitičkih obrada jedno pitanje gotovo stalno provejava: Ko posle Tita? U izveštaju od 23. februara 1955. godine piše:

"Titova smrt bi predstavljala ozbiljan udarac režimu. Iako u ovom trenutku ima malo dokaza o ozbiljnim rivalstvima među Titovim saradnicima, borba oko nasleđa bi se ipak mogla rasplamsati, naročito zbog toga što bi njegova smrt svakako oživela osnovna razmimoilaženja i nesuglasice otkrivene u Đilasovoj aferi... Najistaknutiji kandidat za naslednika je potpredsednik Kardelj, istaknuti marksistički teoretičar, koji je stvarni arhitekta takozvane nove socijalističke demokratije u Jugoslaviji, koji je imao aktivnu ulogu u jugoslovenskoj spoljnoj politici i bio sve vreme jedna vrsta alter ega Titovog. Drugi potencijalni kandidati su Ranković, šef tajne policije, Gošnjak, koji predvodi vojni establišment, i Vukmanović Tempo, ekonomski car zemlje."

NEZAVISNA MAKEDONIJA EVO jedne procene CIA o političkoj situaciji u Jugoslaviji 1949. godine: - Postoje izvesne manjinske grupe u Crnoj Gori, Makedoniji i možda drugim jugoslovenskim republikama koje bi napale Titov režim u zamenu za obećanja prioritetnog tretmana od Sovjetskog Saveza... Proglašenje "nezavisne" Makedonije imalo bi malo uspeha u naporima da se zadobije podrška većeg broja jugoslovenskih Makedonaca, bar u toku 1949. U slučaju ozbiljne pretnje u bilo koje vreme 1949. Tito bi mogao da organizuje masovno preseljenje nepouzdanih Makedonaca u druge oblasti Jugoslavije - bilo je navedeno u jednom izveštaju CIA.

DVE godine kasnije obaveštajci iz Beograda i njihove kolege iz centrale CIA u Virdžiniji, konstatuju da "Tito uspešno kontroliše opštenarodno nezadovoljstvo, uspeva da potisne nacionalna trvenja i nacionalne sukobe i razlike u stavovima prema spoljnoj politici unutar same partije". Međutim, oni uočavaju da bi svi ti problemi mogli izaći na površinu kad Tito umre.

Posle Brionskog plenuma u junu 1966. godine i smenjivanja Aleksandra Rankovića, ponovo je otvoreno delikatno pitanje Brozovog naslednika. Posle nekoliko meseci, na stolu šefova Bele kuće i Stejt departmenta predstavljen je novi izveštaj o trenutnoj situaciji u Beogradu.

- U ovom trenutku ne postoji na sceni nijedna ličnost koja bi mogla uskočiti na mesto Rankovića i eventualno preuzeti funkciju Tita, ukoliko bi on umro ili se povukao. Edvard Kardelj, Slovenac i pokretač mnogih liberalnih reformi u Jugoslaviji od 1952, sada je visoki partijski sekretar i po rangu se svrstava odmah iza Tita - pisalo je tada u ovom izveštaju. - Međutim, njemu nedostaje politička baza i potrebna harizma da bi mogao da preuzme funkciju koju Tito obavlja, zahvaljujući svom autoritetu. Veljko Vlahović je popularan u partiji i smatra se istaknutim ideologom, ali kao Crnogorac nema takođe bazu u vlasti koja bi mu garantovala najvišu funkciju. Todorović (Mijalko), iako Srbin sa korenima u najvećoj jugoslovenskoj republici, takođe je novajlija na funkciji koju obavlja, da bi mogao da se smatra eventualnom zamenom za Tita.

ZABRINUTOST u Vašingtonu raste i posle donošenja Ustava iz 1974. godine - šta će se dogoditi sa Jugoslavijom posle odlaska maršala sa scene. Nacionalno-etnička trvenja i rivalstva republičkih lidera su sve izraženija. Zemlja ulazi u sve trajnije i veće ekonomske teškoće. Ko će biti taj koji će stati na čelo kolektivnog rukovodstva? Onaj ko dođe posle Tita će morati da se uhvati sa tim užasavajućim problemima i probuđenim, potiskivanim razornim snagama koje razjedaju i muče Jugoslaviju, od stvarnog njenog stvaranja 1918. godine.

PEDANTNI analitičari iz CIA šalju svojim pretpostavljenima novi izveštaj:

"Dva Slovenca - Edvard Kardelj (66) i Stane Dolanc (51) - su u ovom trenutku glavni kandidati za naslednika Tita na funkciji partijskog vođe. Kardelj je 40 godina bio bliski Titov poverenik i predstavljao bi najistaknutiji simbol kontinuiteta Titove ere. On je sve vreme drugi po rangu član na hijerarhijskoj lestvici. Međutim, postoje izveštaji prema kojima i Kardelj, koji je imao dve ozbiljne operacije (sumnja se na rak), možda nikada ponovo neće igrati aktivnu ulogu u politici kakvu je igrao. Ako je tako, onda bi Dolanc, koga je lično izabrao Tito 1972. da nadzire poslove u partijskoj birokratiji, postao glavni pretendent da preuzme vođstvo SKJ."

Predviđanje sudbine Jugoslavije posle smrti Josipa Broza Tita bio je ključni zadatak obaveštajaca i analitičara CIA.Oni su tačan odgovor umeli da daju oko godinu dana pre nego što su narodi SFRJ zapucali jedni na druge u građanskom ratu. Sve prethodne procene bile su umerenije u pogledu budućnosti Jugoslavije: više od četiri decenije je američka obaveštajna služba u određenoj meri verovala u opstanak FNRJ, pa SFRJ, da bi na jesen 1990. godine stavila tačku: Kroz godinu dana, Jugoslavija će, najverovatnije, prestati da postoji.