- MOG prijatelja još iz gimnazijskih dana poredio sam sa mladim Ahilom. Kao i antički junak, bio je borben, ambiciozan, hrabar, neprestano u akciji, stremeo je za priznanjem, za slavom i divljenjem. Sada vidim da su zapravo ceo njegov život, pa i tragična sudbina, već na neki način zapisani u drevnom mitu. Neko postaje istorijska ličnost ako da pečat svom vremenu, a tragični heroj ako to plati životom. Takva je bila sudbina Zorana Đinđića.

Ovo, na početku razgovara za “Novosti”, kaže filozof dr Dragan Lakićević Lakas, autor knjige “Portret političara u mladosti”, koja će biti predstavljena večeras u Domu omladine. Lakićević se poduhvatio zadatka da opiše put koji su njegov prijatelj Zoran i on zajedno prešli, dok nijedan od njih nije znao kuda će ih taj put odvesti.

- Zoran se pojavio u našem razredu u drugoj godini gimnazije - seća se Lakićević. - Kako smo sedeli u istoj klupi, brzo smo se zbližili. Voleo je da se ističe, da se javlja na svako postavljeno pitanje ili da ga sam postavlja. Imao sam utisak da njegova dva prsta neprestano vise u vazduhu. “Kakva sveznalica”, mislili smo. On nije krio da to nije toliko urođeni dar, koliko navika da takoreći sve čita.

PROČITAJTE JOŠ: Đinđićeva ćerka u Vladi Srbije

Dok bi dobri đaci učili samo školsko gradivo, Zoran je išao dva koraka dalje, kaže Lakićević. Nalazio je sam ono što niko drugi ne bi znao, pa često ni sami profesori. Kao da je voleo da nekim neobičnim obrtom u zaključcima sve nadmaši.

Dok je većina đaka smatrala da je biti predsednik odeljenske zajednice samo teret, Đinđić je u ovoj funkciji video nešto sasvim drugo, pa se sam prijavio.

PROČITAJTE JOŠ: Đinđićev život bio kao "Strela"

- Njegovu strasnu želju da se od svih razlikuje, da odskoči u svemu, da bude neobičan, shvatao sam kao trenutni hir. A zapravo, to osećanje vlastite posebnosti ga je izdvajalo od ostalih ljudi. Nekad se to pamtilo po dobru, neki put po zlu. Đinđić je želeo da studira režiju, a ako ne uspe - građevinu. Igra sudbine je htela da Zoran upiše filozofiju - kaže Lakićević.

INTELEKTUALNO BLISKI - SEĆAM se da se Zoran družio sa Dušanom Veličkovićem i Miloradom Vučelićem - kaže Lakićević. - Zoran i Milorad bili su dobri prijatelji. Imali su mnogo toga zajedničkog, pa i levičarsko ubeđenje. Bili su elokventni, duhoviti, zabavni, kao da su udahnjivali život jedan drugom. Bili su intelektualno bliski. Sećam se da su pisali neke tekstove zajedno. Mislim da su jedan drugom imponovali. Ostali su bliski i kasnije. Možda su bili na suprotnim političkim pozicijama, ali sam siguran da to prijateljstvo nikad nije prekidano.

Upisao je magistarske studije i za najkraće vreme napisao magistarski rad. Međutim, zbog nekog sukoba na fakultetu taj rad nikad nije odbranio i iz revolta je otišao u Nemačku. Otišao je na Univerzitet u Konstancu, a Lakićević je od njega saznao da je živeo teško - u potkrovlju neke starice, koja ga je izdavala za sto maraka.

- Vera da će stvoriti nešto veliko vukla ga je napred. Već sledeće godine, sve je bilo drugačije. Umesto o mračnom potkrovlju, Zoran mi govori o mondenskom svetu luksuznih hotela, dekoltiranih dama, bogataša sa cigarama, besprekorne posluge, zanosnih jela... - kaže Lakićević. - Pričao je da radi za nekog kockara i da mu odlično ide. Govorio je više o novom kockarskom zanimanju nego o temi svog doktorata.

Đinđićev ulazak u politiku bio je prirodna posledica njegovog prethodnog života, smatra Lakićević. Bio je dete politike još od prve godine studija.

- Razdvojili su nas različiti životni putevi - kaže autor knjige “Portret političara u mladosti”. - Opredelio sam se za nauku u vreme kad se on razilazio sa naučnom karijerom. Puno je postigao u filozofskom opusu, ali ne čudim se što se otisnuo u političke vode. Imao je velike socijalne vizije, smatrao se sposobnim, bio je hrabar, dobar organizator.

Naš sagovornik smatra da je teško reći koliko bi Srbija bila drugačija da Đinđić nije ubijen, zato što su u to vreme sile mraka spolja i iznutra bile toliko snažne da su morale njega da uklone da bi onda mogle da funkcionišu.

Dragan Lakićević


- Iako se njemu mogu pripisati mnogi propusti, ne verujem da ih je namerno radio. Bio je nateran situacijom. Imam utisak da je postojao konsenzus najljućih protivnika da se spreči da on funkcioniše. Kao da je tek posle smrti Đinđić postao omiljen političar. Ljubav naroda najčešće stičete kroz demagogiju i propagandu - kaže Lakićević. - Ovde su ljudi masovno zavoleli Slobodana Miloševića. Imao je harizmu, nudio je izbavljenje... Zoran je došao u trenutku kada smo imali još nekoliko mesija.

Lakićević objašnjava da je teško dobiti svoje mesto uz harizmu Miloševića i Vuka Draškovića, koja je bila isto tako zaslepljujuća.

- Zoran je dobio harizmu tek nakon smrti - mesijansku ulogu. Morao je kao Isus Hrist da bude “razapet” da bi dobio priznanje. Uloga žrtve ga je na neki način očistila. Đinđićev prijatelj kaže da je on uvek bio iskren prema sebi i da je sam govorio o svojim manama. Sećam se da mi je jednom rekao da je alavost njegova najveća mana - govori Lakićević. - Mislim da nije pogrešio. Možda je on žrtva te svoje mane. Ali bio je i uporan. Kao bokser koga nokautirate, a on ustane i opet se bori. Borbenost i hrabrost su bile njegove najveće vrline.

Lakićevića je u Portugaliji zatekla vest o Đinđićevom ubistvu.


- U prvom trenutku nisam poverovao - kaže on. - Bio sam tužan. Zoran je živeo u iluziji da je stanje u zemlji bolje nego što je bilo, da je njegovo okruženje bolje nego što je bilo i da su njegovi prijatelji sa Zapada bolji nego što su bili. Nesrećnim sticajem okolnosti okružio se ljudima sumnjive reputacije i antisrpskih sklonosti. Možda mu je njegovo okruženje više škodilo nego što mu je koristilo. Mnogi su igrali sumnjivu ulogu u političkim događanjima za vreme njegovog života i kasnije. Nisam imao priliku da mu to kažem, jer je do njega u to vreme bilo nemoguće doći.