DA li su pucnji u Zorana Đinđića (1952-2003) zaustavili ili usporili put kome treba da težimo? I da li je 15 godina dovoljna vremenska distanca za ocenu uloge i značaja prvog srpskog premijera posle petooktobarskih promena ili je prerano suditi o njegovom učinku? Osnovni postulati njegove politike su nesporni: društvo se ne može promeniti, dok se ne promene pojedinci. Možda je željena brzina, koju je nametao svima, prekinula njegov životni put.

Tog 12. marta 2003. godine svojom smrću kao da je stavio prst na čelo mnogim ljudima koji su osporavali njegov rad i proglašavali ga izdajnikom. Da se zamisle i preispitaju. Kao mrtav stvorio je više pristalica za svoju politiku, nego što ih je imao za života.

PROČITAJTE JOŠ: Zoran je imao viziju moderne Srbije

Kobnog dana došao je na štakama na sastanak u Nemanjinoj. Nije se osvrtao na pretnje, govorio je da ako ubiju njega, Srbija neće stati. Na njega je pucano u 12.25, kada je zadobio prostrelnu ranu grudnog koša i stomaka, a umro je u 13.30 u UC u Beogradu. Nekoliko sati od ubistva u Srbiji je uvedeno vanredno stanje i proglašena trodnevna žalost. Osumnjičeni kao glavni u organizovanju ubistva premijera bili su nekadašnji komandant raspuštene JSO Milorad Ulemek Legija i pripadnici zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. U policijskoj akciji “Sablja” uhapšeni su i neposredni izvršilac atentata Zvezdan Jovanović i još nekoliko pripadnika JSO. Izvršioci atentata su pravosnažno osuđeni i zločin dokazan, ali ostala je tajna ko je organizator i inspirator. Njegova lična žrtva ostaje kao trajan doprinos Srbiji.

PROČITAJTE JOŠ: Susret sa istorijom: Ko je ubio Đinđića?

VENCI ČLANOVI Vlade Srbije, kako je najavljeno, položiće danas venac na spomen-ploču ubijenog premijera Zorana Đinđića u dvorištu Vlade u Nemanjinoj ulici. Godišnjicu Đinđićevog ubistva obeležiće i Demokratska stranka polaganjem venaca na novobeogradskom bulevaru koji nosi njegovo ime, na spomen-ploče na Studentskom trgu i Trgu republike i na njegov grob u Aleji zaslužnig građana na Novom groblju.

UBICAMA UKUPNO 378 GODINA ZATVORA

* POSLE tri i po godine suđenja, u maju 2007. pred Specijalnim sudom izrečena je prvostepena presuda dvanaestorici optuženih za ubistvo premijera Đinđića. Svima njima izrečena je kazna od ukupno 378 godina zatvora. Sud je utvrdio da je Milorad Ulemek Legija bio organizator atentata, a da je Zvezdan Jovanović (na slici) jednim metkom iz snajpera ubio premijera. Obojica su osuđeni na po 40 godina zatvora.

* KAZNE od po 35 godina izrečene su Ninoslavu Konstantinoviću, Vladimiru Milisavljeviću, Sretku Kaliniću, Aleksandru Simoviću, a po pet godina manje “zaradili” su Dušan Krsmanović, Branislav Bezarević, Miloš Simović, Željko Tojaga i Milan Jurišić Jure, a Saša Pejaković osam. Vrhovni sud je Kaliniću kaznu smanjio na 30 godina, Tojagi na 15, a Krsmanoviću na 20. / N. B.


ZORAN ŽIVKOVIĆ: ON NEMA ZAMENU

BEZ obzira na sve poštovanje koje pokazujemo prema Zoranu, mi to pokazujemo prema mrtvom Zoranu. I to je prepreka za bilo kakvo zadovoljstvo. Srbiji bi bilo bolje da je Zoran ostao živ. To je nesumnjivo. On nedostaje 15 godina. On nema, niti je imao zamenu.


VESNA PEŠIĆ: IZUZETNA LIČNOST

ZORAN je za našu kulturu bio jedna izuzetna ličnost. Uvek je težio da govori o univerzalnim vrednostima. Verovao je da ako institucije postoje, one moraju biti univerzalne. Otuda ta konstitutivna ideja o jednakosti svih građana. Đinđić je i kao premijer govorio da on neće da vlada, pa i kad je stvarao Vladu Srbije upravo to je rekao.


SLOBODAN MILOSAVLjEVIĆ: AVETI PROŠLOSTI

DA je Zoran ostao živ, ubeđen sam u to da bi Srbija sigurno godinama unazad bila članica EU. Aveti mraka i prošlosti iz devedesetih ne bi postojali na političkoj sceni u smislu njihovog bitisanja i uticanja na ovdašnji politički život. Srbija bi bila mnogo bogatija, srećnija, zaposlenija.