ZA više od dve decenije koliko postoji Savetovalište protiv nasilja u porodici, na hiljade žena, žrtava nasilnika, potražilo je pomoć, podršku, savet ili utočište u našim sigurnim kućama. Svake godine oko 3.500 žena javi nam se telefonom, tražeći informaciju ili spas. Sigurne kuće su nam uvek pune. Toliko sam srela tužnih sudbina, stravičnih slika i priča, patnje, bola, stradanja žena... Sve one su žrtve ne samo svojih zlostavljača, muževa, već i patrijarhalnog sistema, u kom je normalno da žena trpi i miri se sa sudbinom. To su stereotipi protiv kojih se borimo, apelujući da što više govore o nasilju koje trpe.

Ovako za "Novosti" govori Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici. Njena borba za prava i zaštitu zlostavljanih žena doprinela je da se o ovom problemu više zna i govori. Za svoj rad dobila je mnogobrojna domaća i strana priznanja, među kojima i Sretenjsku zlatnu medalju od predsednika države.

- Iako ima još mnogo toga da se promeni i popravi, u ovom trenutku je mnogo bolje nego kada sam započela ovu priču 1996. Mnogo smo toga uradili od tada. Promenili nabolje. Danas već imamo tri sigurne kuće i na hiljade žena kojima smo pomogli da zauvek odu od nasilnika i krenu dalje.

* Da li se žene koje su prošle kroz sigurne kuće češće vraćaju nasilnicima, ili nastavljaju samostalan život?

- Prošle godine se, od 100 žena, njih devet vratilo svojim zlostavljačima. Ne možemo imati podatke o svakoj, ali o većini znamo. Nedavno mi je u gradskom prevozu prišla žena koja je pre 12 godina bila u sigurnoj kući. Smogla je snage i samostalno krenula dalje, ali me šokirao podatak da 11 godina traje sudski spor između nje i bivšeg supruga. Nepružanje pomoći ženi koja je zatraži zbog nasilja u porodici, najveći je greh. To je ono što se kod nas radilo godinama.

LIČNO ISKUSTVO - MOJA majka se razvela kada sam imala 12 godina, u vreme kada se žene nisu baš tako lako razvodile. Ali, ona je smogla snage da napusti mog oca, koji je bio javni tužilac. I na taj način mi je pokazala, možda nesvesno, da žena mora da ima svoj stav, svoj put, svoje dostojanstvo - kaže Vesna Stanojević.

* Zašto se vraćaju, zašto nastavljaju da trpe?

- Svaka koja se vrati nasilniku, za nas je na neki način poraz i pitanje jesmo li sve pokušali... Ali, žene svuda na svetu trpe. Nasilje nad ženama nije specijalnost Balkana ili Srbije. U patrijarhatu u kome živimo, žena je tradicionalno oslonac porodice, a o nasilju uglavnom ćute zato što ih je sramota. Okruženje očekuje od njih da preko svega pređu. I one zbog dece, obaveza i prelaze preko toga, preko šamara, masnica, jada.

* Koliko je važna ekonomska zavisnost u odluci da ne progovore o nasilju?

- Ekonomska zavisnost je veoma bitan faktor u spremnosti žene da nastavi sama sa decom i da se više ne vraća nasilniku. Zato imamo programe zapošljavanja. Trudimo se da preko ministarstava, privatnih kompanija, raznih firmi, zaposlimo naše žene i time im damo mogućnost da nastave da žive samostalno sa svojom decom. Organizujemo i kurseve za profesionalnu nadogradnju da lakše nađu posao.

*Da li je vam je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici olakšao misiju?

- To je dobar zakon, oštriji u odnosu na prethodne, a mere su dale dobre rezultate. Čujem, ipak, od žene da u malim mestima, policija ne reaguje. Nasilnik se, na primer, druži sa policajcem, a prema ženama nema razumevanja. Dok to ne prevaziđemo i dok ti ljudi na terenu ne budu shvatili šta su im obaveze, da zakon važi za sve, to će ići teško.

* Da li je predrasuda da su žene koje dođu u sigurnu kuću neobrazovane, a nasilnici marginalci?

- Jeste. Istina, većina su takvi slučajevi, ali ima vrlo obrazovanih ljudi za koje nikada ne biste rekli da su nasilnici. Pamtim slučaj lekarke, koja je kod nas došla izobličena od suprugovih batina. Tražila je pravne savete, ali je u startu rekla da se nikada neće razvesti, jer nema nameru da deli imovinu.


* Većina njih dolazi sa decom. Kako se sa takvim situacijama bore mališani?

- To je jedna kompleksna priča kojoj se, nažalost, ne pridaje dovoljo pažnje. Deca su rastrojena, zbunjena, preplašena, ali se vremenom srede. Problem često bude majka, jer ona nosi rane koje ne mogu da zacele, nervozna je, viče na decu... Pitam se da li žene koje se vrate nasilniku i potom rode dete, razmišljaju o svojim potomcima.

* Nosite li njihove sudbine u duši? Kako se borite sa tim teretom?

- Ponekad nisam svesna svega što mi je na srcu. Ne mogu da postavim granicu i kažem - sada je pet sati, posao je završen, idem kući. Moj telefon je uvek uključen, sigurne kuće rade danonoćno. To je živi mehanizam, tamo se uvek nešto dešava, pogotovo vikendima i noću. Žene ponekad dovodi i policija. Toliko se uživim u pojedinačne sudbine, da sve ostalo bude u drugom planu.

* Majka ste dve ćerke, baka dvema unukama. Jeste li nekad pomišljali da i one mogu da postanu žrtve nasilnika?

- Naravno da jesam. To je gotovo folklor u našem okruženju. Na sreću, moje ćerke imaju dobre brakove. Volim da naglasim da i sama imam dobar brak koji dugo traje. Zato ne želim da iko stekne pogrešan utisak da sam protiv braka i da je razvod uvek rešenje.

LISTA SNS PRAVA STVAR

* KOJI su vaši motivi da budete na listi Srpske napredne stranke na beogradskim izborima?

- Od kada je SNS na vlasti, mnogo dobrih stvari je urađeno u korist žena koje su žrtve nasilja. Pokazali su veliko interesovanje da pomognu, kuća je renovirana, donet je novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, a od 2016. godine i Grad Beograd nas redovno finansira. Mislim da sam uradila pravu stvar, jer verujem da ću moći da uradim više, da ću moći neke stvari da promenim, da se o nekim problemima više govori. Osim toga, mislim da moje iskustvo može da bude korisno.