Komentar: Međa

MILAN Kovačević (23) iz sela Banje u opštini Srbica, Snežana Dubić (51) iz Suvog Lukavca kod Istoka, Kata Grujić (79) iz Gornjeg Petriča kod Kline... To su naši živi međaši na Kosovu. Najtvrđi žiranti najsvetije tapije.

Ovi ljudi koje je mržnja Albanaca i volja silnika sabila u geta svakim danom se upisuju u podvižnike. Uprkos mukotrpnim uslovima života i neprijateljski nastrojenom oruženju ne odstupaju sa svojih pragova.

Kakvi su to svetli primeri hrabrosti, istrajnosti i požrtvovanja uverili smo se nedavnom prilikom susreta sa Milanom u Banji. Onim Milanom sa šajkačom i širokim osmehom koji je osvojio i dirnuo Srbiju.

Oca su mu pred očima ubili Albanci dok je sa komšijom čuvao stoku. Dubok ožiljak za ceo vek. Ali, Milan ne mrzi. On se ne sveti. Ne sanja, recimo, ni državni poslić - "lezi lebu da te jedem". Gledajući predsednika Vučića u oči u Lapljem Selu molio ga je samo za pomoć da uveća stado. I ostane na očevini.

Skromnoj Snežani, koja sama podiže šestoro dece, jedina želja bila je traktor. I juče joj se, zahvaljujući ljudima velikog srca i ispunila. Država se i za njenih šest hektara mora boriti kao za portu Gračanice ili enklave na jugu.

PROČITAJTE JOŠ: POSTAO POZNAT POSLE OBRAĆANjA VUČIĆU: Ostajem, ovde mi je sve što imam!

Ni Kata ne mrda sa svog ognjišta. Ovoj živahnoj starici jedino društvo pravi živina koju joj nemilice kradu komšije, trudeći se da "pokljucaju" svaki srpski beleg na našem Kosovu i Metohiji.

Svi oni samo žele da budu i ostanu svoji na svome. Ta fanatična upornost i želja za opstankom najčvršći je putokaz svima nama. I obavezujuća pozivnica za državu i vlast da neštedimice pomognu. Imaju kome. I imaju zašta. Takvi ljudi su naše najtvrđe karaule u južnoj srpskoj pokrajini.