Komentar: Veterani

KADA je potpisano primirje u Prvom balkanskom ratu, decembra 1912. godine, Kraljevina Srbija za svega nekoliko nedelja iskovala je spomenice, dodelila invalidnine, i upisala ratni staž za oko 400.000 boraca koji su time postali "stari ratnici". Današnjoj Srbiji trebalo je skoro dve decenije da javno oda priznanje svima koji su se borili pod njenom zastavom.

Poznato je i zbog čega. Lakše je bilo javno stideti se devedesetih i ogrešiti se o bivše vojnike, nego reći istinu i zameriti se "naprednom" belom svetu, slepom i gluvom za sve - osim za svoje interese. Sigurnije je bilo isluženim ratnicima okačiti na leđa sramnu tablu Miloševićevih ratnika, zločinaca i boraca izgubljenih ratova, nego priznati da su bili samo verni građani svoje države.

Nisu veterani ratova devedesetih ratovali za Miloševića, nego su se odazvali na poziv svoje države. I tako poštovali zakon, u kome stoji i obaveza građana da se jave na mobilizaciju.

Veterani koji su verovali svojoj zemlji predugo su tavorili u memli periferijskih boračkih kancelarija, slaveći svoje godišnjice u kafanama i salama za parastose. Bila je to osveta dezertera i ideologa novog poretka, nemilosrdnom prema svakoj vrsti rodoljublja i samovrednovanja.

Ratni zločini nisu i ne mogu biti opravdanje za to. Ratnika je bilo mnogo, zločinaca neuporedivo manje. Znamo ih, uostalom, i po imenu. Beščašće pojedinaca nije smelo da bude cena sramote čestitih boraca koji su iz rata izašli neokaljenog obraza.

Prošlost je zalog budućnosti, a odnos prema njoj mera samopoštovanja jednog naroda. Veteranima zato pripadaju i praznici, i medalje, ali i materijalna podrška države. A nama ostalima nada da će veterani iz devedesetih biti poslednji naši "stari ratnici".