Dušan Čukić: Kratko, možda i slatko

OD direktora i, posebno, glavnih urednika, u istoriji svih izdanja i redakcija "Novosti", ja sam sigurno najkraće "trajao". Možda je i zbog toga silom sasečen mandat bio najslađi u mojoj višedecenijskoj i ne samo novinarskoj karijeri. Objasniću zašto tako ocenjujem.

Dolazak na čelnu poziciju 3. marta 2000. nije moja prva spona sa "Novostima". Čak šezdesetih godina prošlog veka, kad je "Politika" odlučila da štampa "Ekspres", nastala je panika u gigantu jugožurnalizma, zvaničnoj "Borbi", šta će biti na već izniklom tržištu sa njenim večernjim listom. Zbog toga je rukovodstvo odlučilo da dva ili tri mlađana izveštača privremeno prebaci u "Novosti", da donose ekskluzivne informacije iz raznih oblasti i time pariraju novorođenčetu iz komšiluka - moja obaveza su bile vesti iz jugoslovenske vlade i parlamenta. Ta i slične akcije su uspele, izdanje "Politike" nikad nije, kao ni ostali, uspelo da se tiražom primakne.

PROČITAJTE JOŠ - Uručene godišnje nagrade „Novosti” (FOTO / VIDEO)

Sredinom sedamdesetih, kad sam već uveliko radio u beogradskoj televiziji, pozvali su me da konkurišem za dopisnika kuće "Borba" iz Moskve. Pobedio sam konkurente, a posebno su za mene glasali, čuo sam, predstavnici "Novosti". Kao i deceniju poznije, kad je trebalo da otvorim dopisništvo u Pekingu, ali sam odbio zbog obaveza u RTB, gde sam se vratio.

Možda je s početka 21. veka, kad je Savezna vlada birala novog direktora i glavnog urednika svih izdanja "Novosti", bio logičan sled da se za mene odluči. Prihvatio sam u najboljoj želji da, posebno "Večernje novosti" okrnjene u raznim vidovima i zbog sankcija i natovskog bombardovanja, još više budu prihvaćene kao - tako su sebe nazivale - narodne novine. Opoziciona beogradska čaršija se pobunila, osnovan je odbor za zaštitu, a prvi na spisku, Dobrica Ćosić, ubrzo je odustao (to mi je neku godinu poznije rekao na Fruškoj gori, u domu vrlog advokata Ilije Radulovića) kad je čuo o kome se radi.

PROČITAJTE JOŠ - ROĐENDAN „NOVOSTI” Tumač dana, vernik istine

Dočekalo me je, inače, ne više od 130.000 štampanog tiraža. Za kratko vreme prebacili smo magičnu brojku od 300.000. I to uglavnom prodatog, i svakog jutra preko dva miliona tadašnjih dinara na računu iz preko 1.000 sopstvenih kioska, desetine hiljada maraka i ostale valute, savremeno uređene prostorije, obezbeđene plate, bez ijednog otkaza i dovođenja "svojih" ljudi. A, da: primio sam desetak dugogodišnjih honoraraca u kompjuterskom odeljenju, bio upoznat sa njihovim pripadanjem "otporašima", ali sam zažmurio pošto su bili spretni radnici i ubrzo mi, dan uoči 5. oktobra, vratili organizovanjem - štrajka.

To je bio, do početka kraja, jedini problem. Čak ni Šešelj, koji je, u svojstvu potpredsednika Vlade Srbije, tražio da svojim kadrovima "participira kao i u vlasti" u raznim izdanjima "Novosti", što sam odbio, kao i genseka SPS Gajevićeve da objavimo izborne poruke u septembru 2000. Na isti "zid" naišao je i Đinđić kao dosovski menadžer. Hteo sam, po cenu ekonomske očigledne štete, da sačuvam neutralan stav, što nijedne druge novine nisu uradile.

PROČITAJTE JOŠ - Vršnjak lista: "Novosti" mi život obeležile

Na stranicama "Novosti" bilo je dosta vesti i o opoziciji, novine su se veoma dobro prodavale, što govori, samo po sebi, da je postojao i ogroman auditorijum što nije protiv legalne vlasti. A "Novosti" su bile, zaboravlja se, zvaničan list države i nisu mogle da rade protiv njenih interesa. Uveče, 5. oktobra 2000, kad je u pratnji mrguda sa heklerima umarširao "šef kriznog štaba", ja sam platio ceh i za uspehe i za posle izmišljene i stvarne propuste.

"Novosti" su ostale, posle mene, stabilne u svakom pogledu. Nisam, međutim, nigde čuo ko je i zašto godinama, do Dmitrovića, uništavao tiraž, prodao kioske, zaduživao se, uzimao proviziju za kupovinu štamparskih mašina i slične ujdurme. Nisam zlurad, "Novosti" su deo mog života.