Komentar: Arhivi

NARODIMA koje krase visoka svest i odnegovano samopoštovanje, njihovi istorijski arhivi vredniji su od zlatnih poluga. Razumljivo, jer kao što reče dr Žarko Dimić, direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima, nacija koja nema sačuvanu arhivu, ima muku da dokaže i sebi i drugima svoje trajanje.

Karlovačkim arhivom, za koji je početnu građu obezbedio patrijarh Čarnojević, a danas pod krovom ima tri miliona dokumenata, trčkaraju miševi, a moleri navrate u 40 godina. Ima li tužnije slike u trenutku kad se Vojvodina i cela Srbija spremaju da dogodine obeleže dva izuzetna datuma - 170 godina od proglašenja Srpske Vojvodovine i vek od prisajedinjenja Bačke, Baranje, Banata i Srema Kraljevini Srbiji?

PROČITAJTE JOŠ: Akademija spasava baštinu (FOTO)

Dragocena arhivska svedočanstva o tim događajima, bez kojih bi mapa Srbije danas bila bitno drugačija, dobrim delom su oštećena ili zapuštena.

Da ironija bude veća, Arhiva u Sremskim Karlovcima, po svedočenju prvog upravnika prof. Koste Petrovića, danas možda ne bi ni bilo da ga od ustaške pljačke, tokom Drugog svetskog rata, nije spasao nemački oficir. On je, podstaknut zanimanjem sunarodnika i istoričara Leopolda fon Rankea za srpskog vožda Karađorđa, naredio da se Arhiv zablindira. Pregledao je dokumentaciju o Prvom srpskom ustanku, odneo je nekoliko dokumenata, ali je najveći deo građe ostao netaknut.

PROČITAJTE JOŠ: Knjige su skrajnute

Nepoznati nemački oficir dao nam je lekciju, zlata vrednu. No, mi i dalje istoriju sporo učimo, a olako zaboravljamo - Narodni muzej u Beogradu zakatančen nam je 14 godina, a prema arhivskoj građi odnosimo se kao prema hrpi papira.

Pitanje, kao parafraza britke misli Brane Crnčevića, samo se nameće: možemo li budućim generacijama biti dični preci, ako se prema sopstvenoj prošlosti ne ophodimo kao valjani potomci?