Komentar: Jugoslav

OPSTANAK škole "Vuk Karadžić" u Gornjoj Beloj Reci, stare sedam decenija, zavisi od jednog predškolca! Kada se sutra u 8 časova oglasi zvonce škole nedaleko od Nove Varoši, zvoniće samo za Jugoslava Removića. Dok mu ne stasa sestra Milica, naredne tri godine, biće jedini đak ove seoske škole. Priča o ovom dečaku od pet i po godina oličenje je višedecenijskog zatvaranja praznih škola i izumiranja srpskog sela.

Da na školu ne stave katanac, mali Jugoslav učiniće sve. Pešačiće 12 kilometara dnevno, šumskim putevima, uz brda i niz doline, po kiši i vetrovima... Uz sve radosti i brige, njegovo školovanje, istovremeno će biti i dodatna obaveza roditeljima, mladim ljudima koji su odlučili da ostanu na selu i bave se poljoprivredom.

Trud i muka ove jasenovačke porodice upozoravajuća su slika naše stvarnosti. Lane, gotovo 100 seoskih škola, radilo je samo za jednog đaka! Dramatični su i drugi podaci: Srbija je za poslednjih sedam godina ostala bez 34 velike škole, a sutra će u klupe sesti oko 34.500 đaka manje nego 2010/2011. godine.

Jesmo li svesni drame o sopstvenom nestajanju čiji smo svedoci? Nije li krajnje vreme da prestanemo sa pustim pričama i ponavljanjem turobne uspavanke kako će nas 2060. biti upola manje, kojoj smo se olako prepustili? Prekinimo sa uzaludnim prozivanjem krivaca i papagajskim ponavljanem "kako je na Zapadu". Nesporno je da stručnjaka imamo. I počnimo da popravljamo "kuću" baš od temelja - sela koje je Srbiju nebrojeno puta spaslo od propasti. U protivnom i Removići i većina mladih seoskih porodica zatvoriće svoja ognjišta u potrazi za boljim uslovima života - dobrim putevima, prodavnicama, ambulantama, poštama... Ili ćemo ostati bez Jugoslava i stotina drugih malih spasilaca škola, sela, Srbije.