Komentar: Truba

SVE je počelo skromno, u Guči, pre skoro šest decenija, kada su na pozornici ukrašenoj ćilimima zasvirala četiri orkestra u narodnim nošnjama. Niko tada ni slutio nije da će danas Sabor trubača u maloj dragačevskoj varoši postati svetsko čudo zbog koga ljudi prelaze i na hiljade kilometara samo da još jednom osete jedinstvenu atmosferu, koja oslobađa svih nedaća i briga.

Sabor je postao mesto gde će zaigrati onaj koji nikada nije igrao, gde će zapevati onaj koji nikada nije pevao. To je sabor na kojem se ljudi ne pitaju za nacionalnost, veru, političku pripadnost, profesiju... Na Saboru su svi samo - saboraši.

Da je Guča postala društveni fenomen, ne govore samo doktorati koji su počeli da se pišu o ovoj svetkovini. Zov trube je, naime, Srbiju "zacementirao" na svetskoj turističkoj mapi. Kakav su jak magnet veselje pod šatrama i raskoš zvuka i tradicije kraj Bjelice, najbolje svedoči to što je par iz Južne Afrike prevalio čak 9.500 kilometara samo da bi uživao u "limenoj fešti".

U autobusu koji su Tijan i Ejste Rulofs vozili do Guče čulo se čak 11 stranih jezika! Bolje pozivnice za dolazak u našu zemlju niti veće satisfakcije od domaćina - nema.

Srbija se u Dragačevu grli sa svetom, spaja narode i slavi ljubav. Otvara im svoje široko srce. Peva sa gostima, iako nisu baš neka vremena za muziku.

I upravo na toj tački je možda i ključna tajna Sabora. Jer, Guča je proteklih dana sigurno bila najveća "psihijatrijska klinika" na otvorenom u Evropi, a zvuci trube dobar su "lek" za sve neuroze. Da se makar za tren zastane i odmori glava od teških tema, "sudbonosnih odluka", krupnih nacionalnih dilema... Zato i dalje sviraj trubo, svirala zadugo, za veselje i ni za šta drugo!