OD trenutka kada je psihoterapeut dr Zoran Milivojević izneo svoj stav da se tragedija ispred Centra za socijalni rad Rakovica možda ne bi desila da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, na društvenim mrežama, ali i drugim medijima, traje pravi mali rat na temu njegovog viđenja nasilja u porodici.

U razgovoru za “Novosti”, Milivojević kaže da je ta rečenica izvučena iz konteksta, da svako ko pročita njegov tekst vidi da daje analizu i ukazuje šta bi trebalo promeniti, a da razumeti unutrašnju logiku onoga ko je izvršio neko nedelo nikako ne znači opravdavati izvršioca, već otkriti kako ovi ljudi razmišljaju, kako bismo u nekom budućem slučaju mogli da sprečimo tragediju.

- Mržnja je dovoljan element da se počini ubistvo - govori Milivojević.

- Upravo je najsnažnija mržnja ono što sam video u postupku pomahnitalog Marka Nikolića. On brutalno baca na beton prethodno zadavljenog zajedničkog sina Mihaila, da bi nakon toga sa desetinom uboda nožem ubio Maju Đorđević. Svaka savremena tragična priča ima svoju istoriju i svoj kontekst. U glavi onoga ko čini ubistvo, ono je opravdano. Ubija osobu koja je, po njegovom mišljenju, nanela toliko zla da ne zaslužuje da živi. Ako pričam kako je on razmišljao, i kako žena treba da spreči muškarca da razmišlja na taj način, to ne znači da opravdavam zločinca. Kod nas se ne pravi razlika između razumevanja i opravdanja.

* Odakle tako jaka mržnja između dvoje ljudi koji su se voleli, živeli zajedno i odlučili da imaju dete?

- Video sam da su Marko i Maja imali komplikovan razvod, da se vodio pravi psihološki rat i da je bilo natezanja oko deteta. Kad imate dete sa nekim, osuđeni ste na neku doživotnu vezu. U ovom slučaju ono što se desilo ne možemo da promenimo. Ali iz takvih strašnih događaja možemo nešto da naučimo. Kod žena se stvara opasna iluzija da će se, ako prijave nasilnika, sistem pobrinuti da ih zaštiti. To je, međutim, vrlo daleko od stvarnosti.

KRIV JE I ODGOVORAN ISKLjUČIVO MARKO - ČITAJUĆI komentare na socijalnim mrežama primetio sam da velika većina odobrava postupak pokojne Maje Đorđević da ne dozvoli viđanje sa takvim ocem, kakav se on ispostavio na kraju. Ljudi veruju da je ona “predosetila” šta se može desiti detetu i da nije davala dete da bi ga zaštitila od takvog oca. Možda je to tako, ali možda je i drukčije. Meni je logičnije da je takvim postupkom doprinela daljem zaoštravanju mržnje. To nikako ne znači da je kriva za to što je ubijena, kako su neki pogrešno shvatili. Za počinjeno dvostruko ubistvo odgovoran je i kriv isključivo Marko. Čak i ako se mrze, ljudi su dužni da to izražavaju na socijalno prihvatljive načine.

* A šta je stvarnost?

- Čak i kad bi sistem bio vrlo uređen i funkcionalan ne bi mogao da zaštiti svaku ženu. U ovom slučaju Milan je tužio Maju za kidnapovanje deteta, sud je majku uporno kažnjavao da popusti. Stavite se u ulogu nekoga kome je sud dozvolio da viđa dete, ali ga ne viđa godinu dana. Druga strana ignoriše sudsku odluku i plaća kazne. To jeste razlog za snažno neprijateljstvo i mržnju. Ako je taj čovek odranije bio sklon agresivnosti, to samo “doliva ulje na vatru”. Ovaj par je ušao u međusobnu spiralu mržnje, koja se završila tragično.

* Kakva to ličnost može da ubije sopstveno dete!?

- Sudsko-psihijatrijska analiza će pokazati da li je taj čovek zaista bio psihopata, u šta imamo razloga da verujemo. Ali, onog trenutka kada zločin definišete samo ličnošću ubice, negirate sve ono što je prethodilo, kažete on bi to uradio u svakom slučaju i tako se skida odgovornost sa ostalih.

* Slučaj ispred rakovičkog centra za socijalni rad uporedili ste sa antičkim mitom o Medeji...

- Medeja se sveti bivšem mužu Jasonu, koji je ostavlja zbog druge žene, tako što ubija njihovo dvoje dece. Fokus je, dakle, na mržnji, jer ni ljutnja, ni bes, ni prezir, nisu ona osećanja zbog kojih se nekome oduzima život. Da je Milan zaista bio nasilan prema detetu, sigurno ne bi dobio preporuku da može da viđa dete, ni iz “Laze Lazarevića” ni iz centra za socijalni rad. Oni mogu da pogreše u koordinaciji, ali ne i u procenama da li je bio nasilan prema detetu.

* I šta se onda dešava?

- Ako ne uvažavate mišljenje psihijatra, suda, centra za socijalni rad, prelazite u zonu koja se zove nezakonje. Konflikt onda izlazi iz institucija sistema i prelazi na ulicu. Oba roditelja imaju pravo na dete i dete ima pravo na oba roditelja. Nikako ne odobravam da jedan roditelj kažnjava drugog sprečavajući viđanje sa detetom.

* Ovo što se desilo u Rakovici nije usamljen slučaj, samo nekoliko dana ranije dogodilo se sličan zločin ispred Centra za socijalni rad na Novom Beogradu, kada je muž usmrtio ženu kamenom. Postoji li neka veza između ovih događaja?

- Smatra se da postoji nevidljiva veza između pisanja medija i onoga što će nekome pasti na pamet. Kada mediji puno pišu o ovakvim stvarima, većina ljudi čita i zgražava se, ali neki pomisle: “Eto, on je imao hrabrosti.” I u tome vide uzor. U Beču je bila serija samoubistava u podzemnoj železnici o kojoj su mediji puno pisali. Ta serija se nastavila sve dok nije odlučeno da se više o tome ne piše.

* Da li ste primetili da je sve manje nasmejanih ljudi na ulicama?

- Primećujem to skoro trideset godina. Smeju se mladi, koji su bezbrižni, o kojima drugi brinu. Čim uđete u svet odraslih, pojavi se gomila problema... Ali, mora da se pravi ravnoteža, da se okrenemo pozitivnim sitnicama, da se vratimo temeljnim vrednostima kao što su ljubav, prijateljstvo, saosećajnost, da gledamo one kojima je gore nego nama. Najvažnije je da ljudi ne izgube samopoštovanje.