Propušteno je vreme da ljudi koji su osnovali strašni logor na Golom otoku, koji su ga vodili, isleđivali, bili zlotvori i ubijali - budu izvedeni na sud. Tih ljudi nema više, a nema ni golootočana. U Beogradu nas je još samo trojica...

Ovako za "Novosti", sa rezignacijom, govori akademik Dragoslav Mihailović. Golootočka prošlost daleko je iza nas, ali tačka na nju neće biti stavljena dok se ne imenuju krivci, bili oni nalogodavci ili neposredni počinioci. Zato je i najnoviji tekst Mihailovića o eksperimentima koji su se vršili nad zatočenicima na Golom otoku uzburkao javnost.

- Tekst počinjem pričom o pismu koje mi je, septembra 1998. uputio Aleksandar Pavković, profesor univerziteta u Sidneju - govori nam 86-godišnji pisac.

- Nagoveštaj strahota koje su se odvijale na Golom otoku dao mi je svojevremeno dr Nikola Nikolić iz Zagreba, rekavši "da nisu policajci sami izmislili sva ona čuda na Golome, već da tu nauka ima uprljane ruke". Pavkovićevo pismo je potvrdilo da se radi o nečem daleko zlokobnijem. Njegov otac Ante Pavković, zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog društva, pozvan je na sastanak sa Aleksandrom Rankovićem i Milovanom Đilasom u Centralnom komitetu Jugoslavije.

* Kojim povodom?

- Đilas se požalio da Sovjeti na javnim procesima uspevaju od svojih optuženika da dobiju razna priznanja, a da oni to ne mogu da postignu standardnim metodama torture. Pitao je psihijatre znaju li za neke efikasnije načine. Zbunjeni, odgovorili su da za takve metode nisu čuli. Dobili su putne naloge za inostranstvo i po povratku svojim nalogodavcima podneli izveštaj da su saznali kako Sovjeti takva priznanja najverovatnije dobijaju tako što zatvorenike muče uskraćivanjem sna u trajanju od najmanje deset dana. Mučenje nespavanjem Sovjeti su radili u pripremama za gulag, a možda i u samim gulazima.

CINKARIO DRUG IZ OSNOVNE ŠKOLE - MENI su otvorili dosije kad sam imao osamnaest godina. Podatke im je dao moj drug iz osnovne škole. On je išao na zanat, a ja u gimnaziju. Negde sam, navodno, rekao da je drug Tito američki špijun. Istragu je vodio mladi islednik Aleksandar Spasić, koji je ubrzo isteran iz Udbe zbog alkoholizma. Aleksandar Spasić ili Aca Džovan, kako su ga obično zvali, bio je otac Božidara Spasića. On je, takođe, bio godinama u Udbi.

* Da li je Milovan Đilas zaista insistirao da se taj način mučenja uvede i na Golom otoku?

- Pismo koje sam dobio od profesora Aleksandra Pavkovića meni je izgledalo vrlo ubedljivo. Đilas je lično više insistirao na tome nego Aleksandar Ranković, koji ga je čak opomenuo: "Đido, mi to ne radimo!"... Đilas, ipak, nije odustao od toga da se primenjuje mučenje nespavanjem, a Ranković je popustio pred zahtevima Politbiroa. To sam objavio u poglavlju "Politbiro uvodi torturu", pete knjige o Golom otoku. Đilas je bio rečit, robustan i grub. On je ljude koji su imali drugačije mišljenje nazivao svakojakim imenima, kako to Crnogorci umeju da rade. I, bez ikakvog ustručavanja je to koristio.

* Đilas se možda, ipak, kasnije pokajao i napisao: "Goli otok je najmračnija tajna i najsramnija pojava u jugoslovenskom komunizmu. Goli otok je i nešto više, nešto gore i užasnije"...

- Nisam to pročitao, da sam to video - rado bih objavio.

* Kako se pismo koje ste dobili od Aleksandra Pavkovića zagubilo, pa ste morali da ga, po sećanju, ponovo napišete?

- Ne znam šta se dogodilo. Ako hoćemo pravo, verujem da mi ga je Udba "ćornula". Imala je svoje ljude koji su se bavili ulaženjem u tuđe stanove. Za te poslove vrbovani su razni pljačkaši...

STRAH OD PROVOKATORA * Da li ste istraživali koliko je na Golom otoku bilo pravih protivnika tadašnjeg režima?
- Nisam. Nisam tragao ni da li su logoraši, dok su bili na slobodi, bili u pravu ili nisu. U logoru nisam smeo ništa da pitam. Odmah bi bio "cinkovan". Ako čovek izjavi nešto što nije politički dozvoljeno, drugi će ga najverovatnije prijaviti. Svi smo strahovali da je onaj koji bi takvo pitanje postavio - provokator, da pokušava da izvuče nešto da bi nas prijavio.


* Da li ste i vi bili podvrgnuti mučenju nespavanjem?

- Jesam. Moj konvejer, saslušavanje-mučenje, na sreću, nije dugo trajao. Pola dana sam stajao dok su me četvorica islednika ispitivala. Kao da sam nešto ozbiljno imao da priznam! Znam da je Branko Putnik, osuđenik na smrt, koji je posle pomilovan, držan bez spavanja tri ili četiri meseca. Mnogi su uvereni da nije moguće da čovek toliko dugo izdrži bez sna. Ali, moguće je. Natečen od batina i dugog stajanja povremeno bi zadremao. Pet minuta. Bilo mu je dovoljno.

* Putnika su tri meseca držali u stojećem položaju?

- Da. Zamislite vi to! Potpuno se oduzmete, kičma se udrveni, noge nateknu, bole ruke, glava... Jezivo.

* Šta su islednici hteli da postignu time?

- Za njih je bilo opasno svako mišljenje protiv Josipa Broza. Plašili su se svih, i mladih, i starih. Na Golom otoku su bili uglavnom mladi ljudi. Za nas, mlađe logoraše, u to vreme čovek od pedeset godina je bio star, pogotovo što su ga uslovi u logoru satirali. Izgledao je kao čovek od devedeset godina.

* Koliko ste "doživljavali" Goli otok i na slobodi?

- Zvanično sam bio pod prismotrom Udbe do 1990. godine, mada sam uveren da su oni to nezvanično produžili sve dok DOS nije preuzeo vlast od titoista. Pratili su me oni koji su obožavali druga Tita i Slobodana Miloševića.

* Da li ste znali da vas prate?

- Zamislite da nema podataka o tome. Ni u mom dosijeu. Prvi put sam video svoj dosije 2001, kada je doneta uredba da možemo da vidimo dokumentaciju Udbe. Samo čovek koji je bio lično zainteresovan mogao je da pogleda svoj dosije. Recimo, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, nije mogla da vidi dosije svog supruga, koji je u međuvremenu preminuo. U mom dosijeu našao sam od 250 do 300 stranica, tako mi se bar učinilo. Kada su dosijei preneseni iz agencije BIA u Arhiv Srbije interesovao sam se koliko strana moj dosije ima i saopštili su mi da je tada sadržao 63 strane! A kad sam 2006. bio rehabilitovan, iz spiska dokumenata navedenog u sudskom rešenju video sam da nedostaju i neki krupniji dokumenti.

* Kako ste se osećali dok ste čitali šta je napisano o vama?

- Šest meseci sam bolovao kad sam to video.

* Šta vas je najviše potreslo?

- Ne bih o tome. To su privatne stvari.

* Da li je mučenje nespavanjem bio jedini eksperiment koji se sprovodio na Golom otoku?

- Nije. NKVD je, navodno, upotrebljavao i nekakve injekcije, ali o tome nemam nikakvih dokaza. Mučenje nespavanjem bilo je toliko ubedljivo, čovek se skoro raspadne, ništa u organizmu ne radi... Islednici mogu da iščupaju kakvo god žele priznanje - da si špijun, da si nekoga ubio, da si se pripremao da izvršiš atentate... Dakle, islednici mogu da te navedu na bilo kakvo priznanje.

* Ko je pravi tvorac Golog otoka?

- Mislim da ga je Josip Broz osnovao. On je glavni krivac. Radio je najviše preko hrvatske Udbe, a posle i preko crnogorske. Prvi upravnici logora bili su Crnogorci, njihova imena sam naveo u knjigama, ali veliku ulogu je odigrala hrvatska Udba. Pošto je logor bio na hrvatskoj teritoriji, njihova Udba je, kako sam negde pronašao, davala dozvole porodicama logoraša za posete.

* Da li je vas za vreme dok ste bili na Otoku neko posetio?

- Ne. Bio sam administrativni kažnjenik i nama takve posete nisu nikad dozvolili.

* I danas je naš pogled okrenut i prema Rusiji i prema Zapadu...

- Iskreno da kažem, dopada mi se politika Aleksandra Vučića, koja je po mom mišljenju i proistočna i prozapadna. To je veoma teško izvesti u državničkom ponašanju, jer znači sedenje na dve stolice. Lako možeš pasti između njih. Čini mi se da Vučić uspeva da se odupre pritisku Zapada da uvede sankcije Rusiji, a ako ima pritiska Rusije da ne uđe u NATO, uspešno se odupire i tome. Predsednica Vlade Ana Brnabić je rekla da naša politika nije proamerička, nije proruska, nego prosrpska i to je pravi izraz za politiku kojom se Vučić bavi.

Dragoslav Mihailović sa suprugom Nenom

* Verujete li da možemo da opstanemo ako smo samo svoji?

- Ne znam. Politika je jako opasna, naročito u sadašnjem vremenu. Stalno se govori o Trećem svetskom ratu, države se naoružavaju najopasnijim oružjem... Prema istoriji ljudske civilizacije to mora biti uvod u Treći svetski rat. Nikad nije prošlo pola veka da nije bilo nekog velikog rata. Ali, kako da mi obični ljudi izreknemo tako strašnu rečenicu - da se nalazimo u predsoblju rata!? Nadajmo se da će ljudi koji vode svet imati toliko mudrosti i pameti da shvate da bi novi rat značio nestanak ljudske civilizacije.