Uzimanjem ade Zagreb bi da prekorači u Srbiju

DAVNE 1895. godine Jovan Đorđević (1826-1900) književnik, osnivač Srpskog narodnog pozorišta i autor teksta himne Kraljevine Srbije “Bože pravde”, upozorio je da smo “mi, Srbi, čudnovati ljudi”.

- Mi smo prijatelji mira, sloge i bratstva sa celim svetom. Naša je deviza “svakom svoje”. Mi puštamo najpre da drugi uzmu ono što je zaista njino i ono što žele da bude njino, a nama što ostane. Posledica te naše grešne indolencije ta je da nas grabljivi susedi pljačkaju i čerupaju sa svih strana, a mi spokojno i s rezignacijom čekamo da nam oni kažu šta je naše.

Ove Đorđevićeve reči akademik Vasilije Krestić citira kao moto i pouku u svojoj najnovijoj knjizi “Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu i BiH” u ediciji Predsedništva SANU, i to na srpskom i engleskom jeziku. Đorđevićev citat je tu kao opomena da problem teritorijalne grabežljivosti i geomanije nije novijeg datuma, ali da je i danas “na snazi”.

- Ciljevi hrvatske politike u poslednjih 150 godina su: Hrvatska očišćena od Srba, granica na Drini i prisajedinjenje delova Vojvodine - upozorava akademik Krestić.

Svi naši političari koji pregovaraju sa Hrvatskom, upozorava akademik, morali bi da budu svesni ovih činjenica. To je standardna hrvatska politika i ona se lako ne menja, a samim tim ne treba imati iluziju ni da će se srpsko-hrvatski odnosi, koji su i sada na niskom nivou, lako i brzo unaprediti.

Krestić upozorava na veliku važnost razgraničenja Srbije i Hrvatske, te da li će po međunarodnom pravu granica ići sredinom reke ili će biti prihvaćene katastarske mape iz vremena Austrougarske.

- Sada se hrvatske pretenzije odnose na Šarengradsku adu - kaže Krestić. - Ako ne mogu da dođu do cele Bačke, kako su ranije pretendovali mnogi hrvatski političari, Hrvati u razgraničenju sa Srbijom žele barem da zakorače preko Dunava, da im pripadnu severni delovi oko Subotice i Sombora gde žive Hrvati i Bunjevci. Hrvati ne kriju želju da se domognu vojvođanske žitnice i na tom putu koriste naivnost naših autonomaša.

* UDžBENIK Akademik Vasilije Krestić

U višedecenijskom istraživanju po arhivima Beča, Budimpešte, Praga, Zagreba, Novog Sada, Sremskih Karlovaca i Beograda, Krestić je sabrao sve istorijske fakte o velikohrvatskim pretenzijama.

- Ja sam to u ovoj knjizi raščinio na sastavne delove, bogato dokumentovao, ponajviše na osnovu hrvatskih, ali i srpskih dokumenata - kaže autor. - I sve što sam izneo u ovoj knjizi je naučno neporecivo, jer činjenice govore tako ubedljivo da isključuju svaku raspravu. Zato duboko verujem da bi ovo trebalo da bude udžbenik za srpske političare.

Ne mogu naši političari, naglašava ovaj istoričar, da kuju planove o dobrosusedstvu na osnovu ličnih dobrih želja, nego da grade politiku na osnovu surovih činjenica, koje nas iz prošlosti upućuju na sadašnjost. Mi više nemamo prava na geopolitičke greške koje smo ranije činili.

Ističući da srpska strana, nažalost, do sada nije imala pravi odgovor od strane nauke i politike na pretenzije suseda, ugledni sagovornik “Novosti” podseća da od mađarske revolucije 1848. godine pa do naših dana stalno slušamo optužbe kako smo mi “velikosrbi”, da tražimo tuđe teritorije, da smo hegemonisti...

Na tu temu hrvatski autori napisali su nekoliko knjiga. Štaviše, navodne velikosrpske pretenzije bile su ključni deo optužnice u Hagu. O velikohrvatskim pretenzijama do sada nije pisao nijedan srpski istoričar.

A mnoga pitanja iz prošlosti Srba u Ugarskoj, od Ilirskog pokreta do prisajedinjenja Srema, Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji 1918. godine, pa ni mnoga aktuelna pitanja srpsko-hrvatskih odnosa, nije moguće razumeti bez poznavanja te “hrvatske komponente”. Zato što je Srem, za razliku od Bačke i Banata, koji su bili u sastavu Ugarske, od 1860. do 1918. godine činio deo tzv. Trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije.

U svojoj knjizi Krestić ukazuje da počeci velikohrvatskih pretenzija vazanih za Vojvodinu datiraju od mađarske revolucije 1848.. godine i odnose se prvenstveno na Srem. Mada je u toj oblasti već tada živelo 70 odsto Srba, Hrvati su žestoko bili protiv Srpske Vojvodine i činili su sve da se toj Vojvodini ne bi priključio i Srem. Kasnije, osim Srema, Hrvatima je porastao apetit, pa su tražili i delove Bačke, “pravdajući” to, od prilike do prilike, istorijskim ili državnim pravom, a ponekad i etničnošću.

Hrvatski političar Eugen Kvaternik, sa Antom Starčevićem jedan od osnivača Hrvatske stranke prava 1861. godine, napisao je da kad Hrvati hoće da se domognu nekih delova teritorije moraju da znaju da su im Srbi najveći neprijatelji, ali ako se budu pridržavali politike HSP, “onda će naša zastava da se vije od salcburg-tirolskih Alpa do Prokletija”.

- Ni docniji hrvatski političari, uključujući Franju Tuđmana, nisu prestajali da snuju san o proširenju Hrvatske pripajanjem Srema i Bačke, jer je Vojvodina bogata žitnica i zato što tu žive Bunjevci i Šokci koji se većinom deklarišu kao Hrvati - ističe autor knjige “Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu i BiH”. - Geostrateški cilj, od najranijih dana, preko Tuđmana do danas, jeste velika, etnički čista od Srba i koliko je god moguće rimokatolička Hrvatska.

* PATROLIRANjE Čamac hrvatske policije na Dunavu kod Apatina / FOTO: D. Dozet

Takva težnja o proširenju teritorije i geostrateškog jačanja Hrvatske nije jenjavala tokom 19. veka, u habzburškoj monarhiji, i posle u okvirima SFRJ. Baranja je već 1945. godine, uz pomoć srpskih komunista, 27 godina posle prisajedinjenja, izdvojena iz Srbije i ucrtana u hrvatske granice.

Pretenzije su u dugom istorijskom periodu bile usmerene i na Bosnu i Hercegovinu. U svojoj knjizi, pored brojnih istorijskih činjenica, akademik Krestić pominje i mnoge geografske karte (tlocrte) koji datiraju već od 1862. godine i slikovito govore o hrvatskim težnjama da pripoje BiH.

O BiH je uveliko razmišljao i Tuđman. U razgovorima sa predstavnicima Hrvata iz Bosne i Hercegovine i sa svojim najbližim saradnicima iz Hrvatske tokom rata u vreme raspada Jugoslavije (1991-1999), Tuđman je u više navrata tražio načine kako da ovlada nekim delovima Bosne i Hercegovine, i da te oblasti u državnopravnom smislu što tešnje poveže sa Hrvatskom.

Na sastanku sa delegacijom Hrvatske demokratske zajednice BiH, održanom u Zagrebu 27. decembra 1991. Tuđman je, između ostalog, izjavio: “Prema tome, čini mi se da, kao što smo iskoristili ovaj povijesni trenutak da stvorimo samostalnu Hrvatsku, međunarodno priznatu, tako mislim da je vrijeme da iskoristimo, da okupimo hrvatsko nacionalno biće u maksimalno mogućim granicama.”

Imajući na umu sve istorijske fakte, kao i aktuelnu činjenicu o narastanju nacionalizma u današnjoj Hrvatskoj, Krestić je uveren da velikohrvatskih pretenzija nisu lišeni ni aktuelni hrvatski političari.

ISTORIJSKE ČINjENICE VAŽNE KAO AZBUKA

Po Krestiću, nije slučajno predsednica Kolinda Grabar Kitarović u jednom govoru izdvojila Vojvodinu iz Srbije.

- Ne vidim, nažalost, da se u tom geopolitičkom pogledu u Zagrebu bilo šta do danas promenilo - kategoričan je Krestić. - Neka ne zvuči pretenciozno, mislim da bi svaki srpski političar koji odlučuju o našim odnosima sa Hrvatskom sve ove istorijske podatke koje sam naveo u knjizi trebalo da poznaje kao što poznaje azbuku. Nije cilj da se napaja zlim mislima, nego činjenicama koje bi ga upućivale na to kako treba voditi srpsku politiku u odnosu na hrvatskog suseda.

I SANU DA SE PITA O KOSMETU

OSVRNUVŠI se na pitanje Kosova i Metohije, akademik Krestić kaže da bi i SANU trebalo da uzme učešće u rešavanju kosmetskog statusa, ali na naučnom planu, a ne da se uključuje u operativnu politiku.

- Akademija je objavila nekoliko zbornika radova o Kosovu i Metohiji i na taj način daje političarima elemente koji mogu da posluže u odbrani srpskih interesa i pripadnosti Kosova i Metohije - kaže Krestić, i dodaje da je aktuelno rukovodstvo SANU, za razliku od prethodnika, mnogo agilnije u odbrani srpskih interesa i ono će sa naučnog stanovišta učiniti sve što je moguće.