Amfilohije: Ogrešio sam se o Slobodana Miloševića

KADA bi, kojim slučajem, arhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović) objavio memoare, bilo bi to, bez sumnje, najčitanije štivo ne samo na ovim, našim prostorima. O tome, kaže nam uz osmeh, ne razmišlja. Ima važnijih poslova. A i ovo što će nam, uz veliku zahvalnost na poverenju, kazivati, a "Novosti" tek deo objaviti, više je nego dovoljno da se sagleda njegov podvižnički čin koji ga dovodi do zaboravljenih, obespravljenih i od svih otpisanih.

- To je moja dužnost. I ljudska i hrišćanska. A pre svega moja je obaveza, kao i svih arhijereja naše crkve, da pružimo ruku u nevolji. Pomognemo, olakšamo, podstaknemo na dobrotu i plemenitost. Pomirimo, ali i podsetimo na poruke slavnih predaka. Da ih pamtimo i sledimo, kako ne bismo krivudali i tumarali ovovremenim bespućima. To naš narod, u velikoj većini, sve više prepoznaje.

* Ali vlasti u Podgorici su u vama prepoznale pomagača osumnjičenima za pokušaj državnog udara, kada ste nedavno u zatvoru u Spužu posetili Branku Milić, sa spiska "zaverenika" iz Srbije?

- Jeste, optužili su me da sam jedan od pomagača. A ja sam posetio tu siroticu koja je osam meseci u istražnom zatvoru. Osam meseci, u samici bez prozora. Odneo sam i dao, ne njoj, jer to i nije moguće, nego u zatvorsku kantinu, uplatio nešto malo novca da ima za kesicu čaja, keks i kafu. A oni: evo ga, ovaj pomaže državni udar. Brže-bolje zaboravili da sam na poziv ministra unutrašnjih poslova, u izbornoj noći, izašao pred narod da smirim strasti. E, posle su smislili taj pokušaj državnog udara. Pa udri po svima koji nisu na liniji tog njihovog igrokaza.

* Je li se to, preosvećeni, ponovila istorija? Vreme kralja Nikole i bombaškog procesa?

- I tada su umešali Srbiju, kralja Petra. Ali ovi su lošiji đaci. Mnogo lošiji.

* Do sada je ostalo nepoznato da ste se uputili svojevremeno i do, od svih izolovane, Jovanke Broz, u njen, kako je ona smatrala - kazamat?

- Jovanka Budisavljević Broz zaista jeste bila u nekoj vrsti kazamata. Posetio sam je u takvim okolnostima, na njenu molbu, a poziv mi je preneo naš zajednički prijatelj Milan Šarac. Bilo je to godinu, možda i manje, pre njene smrti. Dugo smo o svemu, otvoreno, Jovanka i ja razgovarali. Pričala mi je kako je otišla u partizane, kao i mnoge srpske devojke iz Like, bežeći od ustaša. Ispričala mi je da su koreni njene porodice Budisavljević iz Metohije, da je porodica u Lici imala 17 sveštenika. Dugo smo pričali... Žao mi je, kad je bila sahrana, bio sam na putu, a došao bih da je ispratim. Jovanka je, ipak, bila i ostala dostojanstvena, čestita i nepotkupljiva. Svi su joj se klanjali dok je bila žena jednog od najmoćnijih ljudi sveta... Da, jednog od najmoćnijih ljudi sveta. A kad to više nije bila, ne samo da su je zaboravili, već su činili sve da je ponize, naruže, za sve osude, na kraju i izoluju.

* Jeste li zbog nepravedno uniženog i prihvatili da joj naknadno služite pomen?

Obavili taj verski čin ženi koja je bila životna saputnica komunističkog lidera?

- Služio sam pomen Jovanki, to je istina. Kod njene večne kuće, toga popodneva, a popodne je odabrano da ne remetimo posetioce u "Kući cveća", na pomenu je bila njena najuža rodbina, njen dugogodišnji šef obezbeđenja Rade Čečur i Milan Šarac. Zašto se čudite? Pa, Jovanka je bila krštena i, ne samo po tome, nego i kao stradalnik, zaslužila je pomen.

* Miris tamjana... Nije moguće da nije dopro i do Titovog počivališta?

- Ma, ja sam malo kandilo i prema njemu "bacio". Velim: toliko je greha i zla na sebe natovario, pa da ga malo okadim.

* Na sahrani brata Slobodana Miloševića, Borislava, kome ste služili opelo u Ljevorečkim Tuzima, kazali ste da ste se o Slobodana ogrešili. I izvinili se pred brojnim ukopnicima.

- Mene je Slobodan zvao iz Haga da mu svedočim. Nisam otišao. Tako mi je tada u crkvi savetovano. Pogrešio sam što nisam otišao, mada mi je srce govorilo da treba da odem. Vreme pokazuje i tek će pokazati da se on, na svoj način, iskreno borio za srpski narod. E, drugo je pitanje da je pristao na ponude i učinio ustupke, ko zna kako bi bilo. Ali njegovo ime će u knjizi večnih biti upisano neizbrisivim slovima. Njemu su sudili oni kojima je trebalo da se sudi. Nisu mu presudili, nevin se preselio u Carstvo nebesko. Božiji sud na kraju sve rešava. U imenu Božijem je i sud i pravda.

foto D.Dozet

* Vi ste Miloševića, ipak, posetili u Hagu pre njegovog tragičnog životnog kraja?

- Da...

* Šta vam je kazao?

- Ćutao je.

* Nećete zameriti na podsećanju na vaš oproštajni govor na opelu premijeru Đinđiću u Hramu Svetog Save. Taj vaš govor još zvoni i tumači ga svako na svoj način...

- Svaku svoju reč iz tog govora i danas bih potpisao. Ali naopaka i falsifikovana tumačenja - osporavaću. Kad sam ja poručio: ko se noža lati, od noža će i da strada, to je bilo upućeno Zoranovim ubicama. A pripisali su da sam to upravo njemu uputio. Kakav falsifikat i zla namera. Gledajte, posle tog mog govora, jedan moj sabrat mi kaže: "Pa ti, čoveče, od njega napravi sveca".

* Šta ste sabratu odgovorili?

- Odgovorio sam: "Kazivao sam ono što jeste i kako su mi srce i um nalagali". Tragično sam doživeo ubistvo premijera Đinđića.

* Poznato je da ste, pred upokojenje, ispovedali patrijarha Pavla. Ali nije poznato da vas je u manastiru Ostrog, radi ispovesti, potražio i atentator na Antu Pavelića, Blagoje Jovović?

- Bilo je to krajem 1998, možda i početkom naredne godine. Preda mnom je bio stamen, stabilan čovek, visok kao jablan, u poodmaklim godinama. Bio je to nekadašnji mladi oficir Srpske kraljevske garde. Kaže, doputovao iz Argentine, prvi put u otadžbinu posle uspostavljanja komunističke jugoslovenske vlasti, koju je prezirao... Da, razgovarali smo. Govorio je da su u proleće, mislim da je bio april 1957, on i Milo Krivokapić pucali i ranili Pavelića u Buenos Ajresu. Podlegao je Pavelić ubrzo u Španiji... Blagoje je po povratku u Argentinu umro. Bio sam tamo, posetio sam mu porodicu i grob u Rosariju.

* Kad smo spomenuli patrijarha Pavla, i vi ste poput njega često pohodili Pećku patrijaršiju. Vežu vas lepe i gorke uspomene za ovaj naš drevni manastir. Sad dolaze nagoveštaji da bi ovaj sion srpskih duhovnika mogao da bude muški manastir.

- Upokojeni, naš patrijarh Pavle zaista je bio vezan za Pećku patrijaršiju, to je i logično. On je bio episkop raško-prizrenski, pre ustoličenja za patrijarha. Bio u vreme kada je kosmetskom monaštvu i sveštenstvu i našim svetinjama bilo veoma teško. Još teže, jer se o tome nije smelo govoriti. Igumanija, upokojena Fevronija, rukopoložena za starešinu manastira kada je došla u Pećku, zatekla je sirotinjsku kuću. Ona i sestrinstvo polako su obnavljali i kuću i imanje, pridizali ga i pridigli. Tako smo se svima njima ponosili. Zaista su ona i patrijarh Pavle bili ponos naše crkve i naroda... Dakle, istorijski gledano, tadašnje sestrinstvo i igumanija su očuvali manastir, u njega ugradili svoju mladost i živote. A kako će ubuduće biti, videćemo.

* Posle mati Fevronije, a evo prilično je prošlo od njenog upokojenja, domaćinstvo manastira je još u takozvanom v. d. stanju?

- Tako je odlučio patrijarh.

* Obnavlja li se monaštvo, podmlađuje li se sestrinstvo u Pećkoj patrijaršiji?

- Podmlađuje. Patrijarh je zamonašio, tokom Sabora u maju, iskušenicu iz ugledne crnogorske porodice Uskoković. Završila je fakultet, dosta sam joj lepog ispričao o Pećkoj patrijaršiji i otuda mi se javila.

foto D.Dozet

* Vlast u Podgorici na sve načine pokušava da ospori svaki vaš pokušaj da sačuvate i unapredite Mitropoliju, je li teško održati tu sveću SPC da se u Crnoj Gori ne ugasi?

- Nije. Narod se pridigao u veri. U veri podiže svoje svetinje. Vi možda ne znate, ali Crna Gora je posle Drugog rata, uz Albaniju bila najkomunističkija zemlja u Evropi. Sada svaki deo Crne Gore krase manastiri, najlepši hramovi su u Podgorici, Baru, osvećenim uz prisustvo više hiljada vernog naroda.

* Na kraju, upitali bismo vas da li ima nešto čemu biste se posebno radovali, ukoliko to nije tajna poslušanja na putu služenja Bogu?

- Reći ću vam... Radovao bih se da se radovi, koji predugo, predugo traju na Hramu Svetog Save, završe barem do 2019. To je veliki jubilej autokefalnosti naše crkve.

NADANjE SE NAŠE ZAKOPALO

ŠTA bismo mi sada kazali, kao savremenici nesretne kosovske zbilje? Vi pitate ima li svetla na kraju tunela i nade u sveopštem, našem beznađu? Da vam kažem, ja nisam saglasan sa vama. Ni Tajnovidac lovćenski naš nije kazao beznađe. A jeste: "Nadanje se naše zakopalo, na Kosovu u jednu grobnicu". Da, nije kazao: beznađe.