Srđan Cvetković: Strahinja iznad zakona

Demokratska javnost u Srbiji bila je prošle nedelje zgranuta istupima Strahinje Sekulića, direktora Agencije za restituciju, izrečenim u intervju u listu "Danas" pod naslovom "Četnicima neće biti vraćena imovina", a ponovljenim u emisiji "Da, možda, ne" na RTS. Strahinja Sekulić je državni činovnik ove ustanove, na osnovu čijih reči se stiče utisak da on odlučuje kome će biti vraćena imovina, a kome ne uprkos Zakonu o rehabilitaciji. On ovim izjavama osporava i Zakon o jednakim pravima boraca dva antifašistička pokreta (2004) i time govori da svi rehabilitovani nemaju ista prava. Licitira čak imenima i procentima i vrstom sudski rehabilitovanih koji imaju pravo na povraćaj imovine na osnovu njemu znane metodologije. Pritom, Strahinja Sekulić nije ni sudija ni istoričar. Reči Sekulića zvuče neverovatno budući da je reč o bivšem članu Demokratske stranke (čiji je osnivač Borislav Pekić), a sada moguće blizak SNS-u ili nažalost uživa nečiju zaštitu. Da nije tako, u normalnoj pravnoj državi bio bi pozvan na odgovornost i smenjen sa funkcije.

Zašto se uopšte ljudi rehabilituju u Srbiji? Za manje upućene čitaoce, komunistički revolucionarni teror neposredno po oslobođenju Srbije i Jugoslavije (1944-1953), prema intenzitetu, oblicima i metodama prednjačio je nad ostalim prostaljinističkim režimima. Po sistematičnosti, masovnosti, oblicima i trajanju političkog nasilja u periodu 1944-1953, dva su najveća vrha represivnog talasa. Prvi, kroz divlja čišćenja i likvidacije bez suda od strane tajne policije ili presude vojnih sudova 1944-1945, a drugi 1948-1953, kroz masovan progon ibeovaca i kulaka (imućnijih seljaka) i ostataka građanske opozicije. Tajna policija u ovom vremenu postaje svemoćna i kao mač revolucije potpuno u rukama partije, tužilac i sudija hiljadama narodnih neprijatelja i neprijatelja današnjice. Zajedno sa prljavom vodom izbacivana je i čista - zajedno sa stvarnim krivcima i zločincima streljani su politički i klasni neprijatelji revolucije. Najmanje 60.000 građana Srbije je izgubilo život posle septembra 1944. od čega više od 30.000 bez suđenja, 2.800 kroz smrtnu kaznu i oko 24.000 u logorima i zatvorima.

Sudovi časti, vojni i civilni sudovi donose desetine hiljada presuda zbog navodne kolaboracije i zločina, kasnije zbog špijunaže, delovanje protiv društvenog uređenja itd. Samo do 1953. godine bilo je 120. 000 političkih osuda na robiju. Samo kroz KPD Zabela prošlo je u prvih pet godina između 1945.-1951. oko 42.000 zatvorenika isto koliko i u narednih pola veka. Pored ovoga prošlo je desetine hiljade ljudi kroz logore i zatvore, a da nisu bili ni osuđeni (Nemci folksdojčeri, većina komunista na Golom otoku, mnogi kulaci...). Mnogi se iz tih logora nisu vratili, na hiljade je izgubilo život, a gotovo sve porodice su trpele trajne posledice.

Ideološka mantra pod kojom se provodilo revolucionarno nasilje bila je razvlašćenje buržoazije, borba protiv kapitalista i kulaka. Stoga većinu presuda prati konfiskacija imovine, a u mnogim slučajevima bila je zapravo osnovni motiv za osudu. Ideja je bila da se imovina građana što brže i efikasnije prevede u državne ruke i pređe na sovjetski model partijski dirigovane privrede kroz petoletke. Otuda na spiskovima streljanih oko 400 industrijalaca, oko 2.500 trgovaca, oko 3.000 zanatlija i drugih imućnih ljudi. Oko 80 odsto industrijskog kapitala uzeto je merom konfiskacije, a zatim i nacionalizacije. U mnogim slučajevima ta imovina je bila zajednička i pripadala je svim članovima porodice. Na taj način krivica je kolektivizovana čak i kad je postojala.

Čemu može da se nada čovek koji traži istorijsku pravdu i restituciju imovine u Srbiji? Sudski proces za rehabilitaciju je dvostranački postupak od 2011. godine. Iz prakse, u koju sam detaljno upućen, znam da je izuzetno teško rehabilitovati nekoga ukoliko postoje dokazi da je činio zločine ili saučestvovao u njima. Ako se nalazi na spisku zločinaca ili ako je sudski osuđen za iste. To već reguliše postojeći Zakon o rehabilitaciji. Da bi neko od potomaka povratio imovinu potrebno je da najpre pređe ovaj trnovit put rehabilitacije, pa tek onda da pokuša da dođe do konfiskovane imovine preko agencije. Međutim, sudeći po izjavama Sekulića, potomak nekog pripadnika ili simpatizera Jugoslovenske vojske u otadžbini, koji je streljan ili osuđen po političkoj liniji, ako je već sudski rehabilitovan, moraće da vodi novi postupak, ovog puta pred nepristrasnim "sudijom Sekulićem". Biće to nemoguća misija. Prema njegovim izjavama, proizilazi da svi koji su podržavali ili pripadali ovom pokretu (ili su bar tako etiketirani) čak i da su rehabilitovani neće imati pravo na povraćaj imovine jer su "kvislinzi".

Nije sad mesto da se upuštamo u elaboraciju i navodimo brojne istorijske fakte o dva pokreta otpora u Srbiji. Običnom činovniku u agenciji bi trebalo da je dovoljno da poštuje Zakon o izjednačavanju prava boraca dva antifašistička pokreta (2004) i Zakon o rehabilitaciji (2011). Potrebno je da postupi po njima i da rehabilitovanom čoveku ili njegovim potomcima pomogne da ostvare svoja prava. Ukoliko ne želi da sprovodi usvojene zakone Republike Srbije pošteno bi bilo da da ostavku ili da bude smenjen.

Srđan Cvetković, Institut za savremenu istoriju