Zbog stida 70 odsto pacijenata krije problem i od lekara

NEKONTROLISANO mokrenje koje se uglavnom javlja u starijem životnom dobu, mnogo je češće nego što se o ovom neprijatnom problemu priča. Kod žena ono je najčešće posledica ranijih trudnoća i porođaja, gojaznosti, "spuštanja" organa u stomaku ili velikih, uglavnom ginekoloških operacija. A, kod muškaraca inkontinenciju izazivaju problemi sa prostatom ili odstranjivanje ove muške žlezde.

Stručnjaci procenjuju da od "gubitka urina", odnosno inkontinencije pati gotovo 40 odsto žena u starijem životnom dobu. Svaki 10. muškarac operisan od karcinoma prostate ima isti problem, a među obolelima od multiple skleroze, recimo, čak 90 odsto se suočava sa inkontinencijom.

Iako je sa starenjem inkontinencija učestalija, ona zapravo nije posledica starenja, nego različitih oboljenja. Može da bude povezana i sa neurološkim poremećajima, ređe i sa dijabetesom.

Nije svaka inkontinencija ista. Postoji nekoliko tipova. Kod žena se, recimo, u 50 odsto slučajeva postavlja dijagnoza stres-inkontinencije, u 36 odsto slučajeva reč je o mešovitoj, a najređa je je urgentna inkontinencija koja se javlja u 11 odsto slučajeva.

Stres-urinarna inkontinencija je nevoljni gubitak urina pri naporu, kašlju, kijanju ili promeni položaja. Međutim, nju ne prati neizdrživi nagon za mokrenjem, a nije prisutna ni noću. Ove dve karakteristike vezane su za tzv. urgentnu urinarnu inkontinenciju. Postoji i tzv. prelivajuća inkontinencija, koja nastaje kao posledica prepunjenosti bešike, a često je udružena sa urinarnim infekcijama. Funkcionalna urinarna inkontinencija je pak posledica psihičke, kognitivne ili fizičke onespobljenosti i nije vezana za poremećaj donjeg urinarnog trakta.

Za one koji se sa njim susreću, ovaj zdravstveni problem je najčešće predmet stida, pa se dugo muče pre nego što odluče da potraže stručnu pomoć. Poruke lekara su, međutim, vrlo ohrabrujuće i to je još jedan razloga zašto bi trebalo što pre otići kod urologa. Naime, prema rečima stručnjaka, čak 80 odsto urinarnih inkontinencija može da se izleči, ili da se bar pravovremenom dijagnostikom i dobrom terapijom problem umanji.

Problem nevoljnog mokrenja, međutim, često ostaje nedijagnostikovan ili neadekvatno lečen i kad se ode kod doktora. Saznanja iz prakse pokazuju da samo 32 odsto izabranih lekara opšte medicine rutinski svojim pacijentima postavlja pitanja o inkontinenciji.

Pogrešno se veruje da se sa inkontinencijom uglavnom suočavaju žene, jer je ona prisutna i kod muškaraca. Učestalost inkontinencija kod žena se povećava sa starenjem: među mlađima je prisutna u 20 do 30 odsto, kod ljudi srednjih godina 30 do 40 odsto, a kod starijih u više od 50 odsto slučajeva.

Jedna studija sprovedena u Norveškoj na 28.000 žena pokazala je da se problem inkontinencije javlja kod svake četvrte ženske osobe. On je često povezan sa drugim hroničnim bolestima. Tako podaci iz SAD pokazuju da je inkontinencija za 25 odsto češće prisutna kod pacijentkinja starijih od 60 godina koje imaju koronarnu bolest, dijabetes ili hipertenziju.

Više je uzroka pojave inkontinencije. Smatra se da je ona češća u starosti, zatim kod žena koje su imale težak porođaj, kod gojaznih osoba, posle moždanog udara...

Urolozi upozoravaju da čak 50 do 70 odsto onih kod kojih je prisutna inkontinencija to neće reći svom lekaru.

Za postavljanje dijagnoze inkontinencije i određivanje tipa nevoljnog mokrenja neophodno je da se uradi kompletno biohemijsko i mikrobiološko ispitivanje, ultrazvučni pregled sa merenjem zaostatka mokraće posle mokrenja, cistoskopija (pregled unutrašnjosti bešike) sa probom na stres, urodinamsko ispitivanje (testovi merenja pritiska u bešici i protoka mokraće), a po potrebi i dodatna radiološka ispitivanja.

LEČENjE: OD VEŽBI DO OPERACIJE

Terapija se određuje prema tipu inkontinencije. Nekad se predlažu vežbe za mišiće karlice kako bi se oni ojačali i tako sprečilo nevoljno pražnjenje bešike. Lekari kažu da tako u 70 odsto slučajeva može da se postigne zadovoljavajući rezultat u kontroli nevoljnog mokrenja. Dobri efekti, kažu lekari, mogu da se postignu i elektroterapijom, ili biofidbekom koji podrazumeva učenje kontrole nad biopsihičkim funkcijama. U nekim slučajevima pacijentima se preporučuje i akupunktura. Ako sve to ne daje rezultate, još jedna opcija lečenja je operacija. Savremeni pristup lečenja podrazumeva plasiranje traka i mrežica ispod mokraćnog kanala i bešike, dok se u najtežim slučajevima ugrađuje veštački zatvarač bešike, odnosno sfinkter.