Lutalice kao ogledalo Srbije

ODAVNO se u Srbiji češće čuje lavež pasa od plača dece, i u gradu i u selu. Da li je to normalno i prihvatljivo za bilo koje društvo?

Na Kovioni, nedaleko od mesta gde se nalazi radar i gde je, davno, pesnik Milan Rakić nameravao da podigne sebi kuću i u njoj provede penzionerske dane, danas je veliko vikend-naselje, sastavljeno s Trešnjom i Raljom, a spojeno i starim i novim kragujevačkim putem.

Beograđani su na ovom prostoru izgradili mnoge vikendice, ali je jedan deo njih zapušten ili napušten i pre nego što su zgrade sasvim dovršene. S proleća naselje oživi, s jeseni zavlada mir, a zimi preovlada mrtvilo.

Zimi se na ovom prostoru mogu videti samo oni koji tamo stalno žive - ljudi i napušteni psi, prvih je malo, a drugih je više. S proleća vikendaši povedu svoje ljubimce u vikendice, s jeseni se vraćaju u Beograd s psima, ali ne svi, već jedan deo, jer većina njih ostavi ljubimce u dvorištu, same. Već tog dana oni postaju psi lutalice, a takvih je previše, znatno više nego ljudi.

S nekoliko psećih sudbina potkrepimo ovu priču.

Zima, jovanjski mraz, malo snega i tanka poledica. Na jednoj raskrsnici, nedaleko od radara, leži mlado žućkasto kuče, nogama ščepalo promrzlo i natrulo parče šperploče, gricka je zubićima i jede. Napušteno, kao i većina pasa, u potrazi za hranom koje nema, primorano je da jede drvenu piljevinu. Zima je za sve napuštene pse preteška, te je samo najjači prežive.

Čim grane proleće, priča se ponavlja, stižu isti vikendaši, oni savesni s psima koje su preko zime odveli beogradskom domu, i oni nesavesni koji su doveli nove ljubimce, da bi ih ponovo preko zime tu "zaboravili". Ista slika se iz godine u godinu ponavlja, a pasa lutalica sve je više.

Pre nekoliko dana sreo sam jednu ženku pitbula, svu izujedanu po vratu i glavi, sasvim izgubljenu u prostoru, hoda i ne razlikuje ni ljude, ni ulicu, ni drveće. Kažu služila je borcima pasa za podjarivanje, te je tamo stradala, a nesavesni vlasnik ostavio ju je, izranjavanu, na Kovioni.

Jedna dobroćudna gospođa metnula ju je u kola i odnela u skrovište. I dok jedni od pasa stvaraju lutalice, drugi ih spasavaju, ali prvih je znatno više nego drugih.

Stanje bi bilo podnošljivo kada bi samo ono što smo naveli bio problem. Napušteni psi, lutalice, pare se i razmonožavaju, i tako se njihov broj znatno umnožava. Na starom kragujevačkom drumu, tik uz jednu jaku krivinu, u malenom šumarku, živi jedna napuštena ženka. Prošle godine oštenila je šest, a ove sedam kučića, i svi su živi. Nisam siguran da je toliko dece rođeno u Ralji prethodne i ove godine.

Ako se zna da u svakoj naseljenoj kući živi po jedan pas, a da njihov broj prevazilaze psi lutalice, lako je da se izračuna da na ovom prostoru, verovatno i drugde, ima više pasa nego ljudi.

Savesni pojedinci hrane pse lutalice, nesavesni ih tuku, nekada s pravom, da bi se odbranili od čopora izgladnelih beogrdaskih ljubimaca.

Sretnem, jednom, jednog, ne baš prijateljski raspoloženog psa, vidi se da je bio odnegovan, krupan, s držanjem pretećim. Bacim kamen u pravcu njega i on se ukloni s puta. S druge strane puta prilazi mi starica i kaže:

- Ponesite hleb pa ga njime gađajte.

- Koliko mi je hlebova potrebno, od Ralje do Kovione i nazad, da bi ih nahranio. I ne samo danas?

Ostao sam bez odgovora, jer je i ona bila svesna da se svi napušteni psi na ovom prostoru ne mogu spasti od gladi dobrom voljom pojedinaca i parčetom hleba.

Stariji gospodin, mlađi se ovde ređe viđaju, koji u dvorištu drži psa za kojeg se ne može reći da je napušten i lutalica, ali koji često izlazi na ulicu i lavežom plaši šetače, kaže mi da za pse lutalice nisu rešenje motka i kamen.

- A, šta je? - upitah ga, i ostah ponovo bez odgovora.

Ima savesnih vlasnika pasa, ali ovo nije priča o njima, već o onim nesavesnim. Jedni od onih savesnih su dve pomenute gospođe i uzgajivač pasa na Kovioni, ali njih je premalo.

Koviona je lepa, a bila bi lepša kada bi na njenim stazama bilo više dece nego pasa, ili, bar, koliko pasa toliko dece!

Iščezla je pastoralna slika seoske kuće i psa, stada ovaca i psa, možda isuviše prosta i pojednostavljena, ali lepa slika prošlosti, lepša i moralnija od sadašnje - s napuštenim psima, nedovršenim vikendicama, skoro bez dece i samo s ponekim starcem i staricom. Poražavajuća predstava srbijanskog ostarelog društva, čak i u ogledalu napuštenog psa. Stoga neka vas ne začude šetači sa štapom u ruci - manji broj njih koristi ih da se poštapa, a veći da se brani od pasa lutalica - jer nikada niste sigurni kada napušteni pas može da vas ujede.

PS. Ovaj problem ne rešava se u parlamentu i zakonima, već u oživljavanju sela i uređenju vikend naselja.