Komentar: Vatikan

"TAKVE stvari kakve se čine kod vas sa pravoslavnim življem ne može raditi odgojen, kulturan i civilizovan čovek, a kamoli sveštenik."

Ove reči izgovorio je 1942. godine sekretar vatikanske Kongregacije za Istočnu crkvu Ežen Tiseran na sastanku sa Pavelićevim izaslanikom pri Svetoj stolici Nikolom Rušinovićem. Francuskom kardinalu bili su poznati zločini ustaša nad Srbima, znao je čak da su klali i pokrštavali i katolički sveštenici.

Njegov stav o tome poznat je zahvaljujući papiru na koji je prenet. Ova hartija, međutim, među retkim je dokumentima koja dovode u vezu vrh Vatikana i događaje u NDH. Većina akata decenijama je skrivena u podrumima Sikstinske kapele. Brava na vatikanskom arhivu jača je od hiljada zahteva istoričara, istraživača Holokausta, udruženja i instituta. Čvrsti lokot ne otvara čak ni reč samog pape Franje.

Džabe dobra volja rimskog pontifeksa maksimusa, uzalud i obećanje njegovog prvog arhivara opata Bernara Ardure, a tek očekivanja Srpske patrijaršije da će konačno biti oduvana prašina sa ratnih dosijea - dokumenti su i dalje zaključani.

Vatikan retko i nerado otvara stare fioke. Strahuje da bi grebanje po Stepincu otkrilo koješta - od saznanja o genocidu u NDH, uloge pape Pija Dvanaestog, pa sve do mape "pacovskih kanala" za beg ratnih zločinaca, čiji je krak vodio i do Trga Svetog Petra u Rimu.

Vatikan u ovom slučaju ne drži zaključanu arhivu, nego istinu. Istinu o genocidu nad jednim narodom i svima koji su za to znali, a ćutali. Ili su ga, još gore, raspirivali. Dok god bude tako, uprkos oreolu, Stepinac neće biti obasjan i svetlom naučne istine.

Istina i pomirenje, ne zaboravimo, nisu samo naše želje, već i papine.